Дејан Шошкић, гувернер Народне банке Србије

СУШТИНА КРИЗЕ

(текст објављен у дневном листу „Политика“, у додатку магазина „Cord“ - Business Dialogue, 2. новембра 2011.)

Да ли је евро угрожен као валута? У вези са судбином евра последњих месеци изнето је прилично екстремних и песимистичких ставова и сценарија. Од тога да монетарна унија не може да функционише без фискалне уније, преко тога да евро треба да се подели у две валуте, до тога да поједине земље треба „избацити“ из еврозоне или да ће поједине земље самостално напустити еврозону, па и да ће такав развој догађаја, по себи, значити и распад саме ЕУ. 

Мали су, међутим, реални разлози да се било шта од наведеног заиста и деси. Пре свега, често се заборавља да садашња криза у својој основи није криза евра као валуте. Не постоји деструктивна монетизација, одсуство поверења трансактора у платном промету, не постоји ни хиперинфлација, ни висока инфлација, па ни дефлација у евру. Евро је релативно стабилан, са инфлацијом у разумним оквирима и својим присуством као средством плаћања у 17 земаља чланица Европске монетарне уније (ЕМУ), али и у земљама које то нису (Андора, Монако, Црна Гора, Ватикан, Сан Марино), а све више је присутан и као резервна валута у којој земље држе бар део својих девизних резерви. Па у чему је проблем?

Суштина садашње кризе је нарушено поверење инвеститора у суверени (државни) дуг земље чланице ЕМУ. Да је Грчка којим случајем била ван ЕМУ, утицај кризе њеног јавног дуга на ширење кризе у свету био би занемарљив. Опште уверење да су земље ЕМУ богате, добро уређене земље, које строго поштују правила кретања годишњег буџетског дефицита и укупног јавног дуга,  и као такве, практично безризичне, озбиљно је пољуљано. И раније се дешавало да поједине земље чланице ЕМУ прекрше правила, али је то под изговором „привремености“ остајало без икаквих озбиљних последица. Криза јавног дуга, међутим, била је „у најави“. Огромна средства пореских обвезника  потрошена  су на спасавање  посрнулих  финансијских  институција  и  на стимулативне фискалне мере као одговор на кризу 2007–2008. Истовремено, економска активност је знатно пала смањујући при том реалне пореске приходе, али и врло брзо повећавајући буџетски дефицит и укупан дуг према бруто домаћем производу многих земаља.

Грчка криза, као криза земље чланице ЕМУ, битна је из неколико разлога:

1. Евентуални  дифолт (банкрот) Грчке утицао је на раст каматних стопа којима се финансира не само јавни дуг Грчке већ и јавни дуг многих других држава чланица ЕМУ, доводећи у питање и њихову фискалну одрживост по новим вишим каматним стопама.
2. Евентуални дифолт Грчке утицао би на раст губитака и потенцијално губитак капиталне адекватности свих инвеститора у грчки јавни дуг (пословне банке, ЕЦБ и друге изложене централне банке, друге финансијске институције и приватни инвеститори), али и свих инвеститора у друге земље ЕМУ које по новим вишим каматним стопама имају озбиљних проблема да финансирају свој јавни дуг. Губици у овом домену, посебно у банкарском сектору, могли би захтевати додатну капитализацију из новца пореских обвезника, а национални буџети су ионако, по правилу, већ у „црвеном“. 
3. Евентуални дифолт Грчке смањио би поверење у јавни дуг вероватно свих чланица ЕМУ, па и ЕУ, што би додатно могло да поскупи финансирање јавног дуга и наруши ионако релативно крхку фискалну позицију већине земаља чланица ЕМУ, па и ЕУ. 
4. Евентуални  дифолт Грчке могао је да укупно смањи поверење у евро и утиче на пад његове вредности курса у односу на друге валуте, што не би било нужно лоша вест за извознике из земаља ЕМУ, али би могло да генерише увозну инфлацију у зони евра у условима ниског привредног раста, посебно ако цене нафте и USD ојачају.

Висок ниво јавног дуга Грчке могао се решити суштински на три начина: 1) да га плате сами Грци; 2) да један део тога плате инвеститори у јавни дуг Грчке и 3) да један део тога плате директно или индиректно порески обвезници других земља чланица ЕМУ.

Прво је покушано да дуг плате само Грци и делимично друге земље чланице ЕМУ кроз повољније финансирање дела јавног дуга Грчке у сарадњи с ММФ-ом и ЕЦБ. Очигледно је да то није било довољно јер су економска активност у земљи, па и њени реални порески приходи, падали брже и дуже од очекиваног, доводећи параметре дуга и буџетског дефицита према бруто домаћем производу до неодрживих нивоа.

Нови план ЕУ је релативно очекиван и разуман: 

1. Прави се јасна разлика између Грчке (која је очигледно несолвентна и не може измирити нагомилани јавни дуг) и других угрожених земаља чланица ЕМУ (Португал, Шпанија, Италија, Ирска…).  Дифолт Грчке истовремено значи да део дуга на себе преузимају приватни инвеститори и да се садашња вредност апсолутног нивоа дуга Грчке смањује.
2. Паралелно с првом мером, предвиђено је да се из посебног фонда подстакне јачање капитализације банака које су губицима на грчком дифолту довеле у питање своју ликвидност и капиталну адекватност.
3. Додатно се ојачава механизам финансирања угрожених, али солвентних земаља којима треба обезбедити повољније канале финансирања њиховог јавног дуга до поновног успостављања поверења на међународном тржишту, када ће под прихватљивим тржишним условима моћи самостално да наставе да финансирају свој јавни дуг.

Да ли је то довољно?

У овом тренутку, ово је минимум потребног. Једно је готово извесно, резултат ове кризе  ће, по свој прилици, бити већи степен фискалне интеграције земаља ЕУ које су чланице ЕМУ. Да ли то значи и озбиљну, па и суштинску, поделу унутар ЕУ на чланице ЕМУ и на оне које то нису, остаје да се види.