latinica | english инфо сервис | садржај | речник | контакти | помоћ 
Новац

Ликови на новчаницама у оптицају издања Народне банке Србије

ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ  (10 динара)

ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋУ време када се родио Вук Стефановић Караџић Србијом су владали Турци. Напори да се очува аутохтона култура чињени су у оквиру манастира, где су чуване верске и историјске књиге, и у селима, где се с колена на колено преносила усмена народна књижевност. Препознавши код Вука склоност ка писаној речи, коју је испољавао још у најранијој младости, отац га уписује у школу у Лозници. Ту је боравио кратко због ширења епидемије куге. Пошто је био слабог здравља, покушаји да заврши „књигу“ у манастиру Троноши, у Сремским Карловцима, код песника и калуђера Лукијана Мушицког, као и на београдској Великој школи нису уродили плодом. То што је био писмен издвајало га је од других, па се, захваљујући том свом умећу, нашао међу устаницима, а касније и у Правитељствујушћем совјету. Ту је био писар и извештавао широм Европе о приликама у Србији.

Чињеница да су се у Србији тог времена користила три писана језика: црквени, или рускословенски, грађански, или славеносерпски, и народни, или простонародни, навела га је на замисао да језик упрости успостављајући правило “пиши као што говориш, читај како је написано“. У својој намери је и успео избацивши из тадашњег писма 13 непотребних слова, а уводећи шест нових. Дугогодишњи рад на прикупљању народних песама заокружио је издавањем збирке „Мала простонародна славено-серпска пјесмарица“. Исте године, 1814, објављује и прву граматику српског језика под називом „Писменица сербског језика по говору простога народа написана“. Својим највећим делом „Српски рјечник“, од изузетног значаја за развој српске културе и писмености, успоставља основу књижевног језика и приближава га народу. Захваљујући познанству са Јернејом Копитаром, цензором за словенске језике у Бечу, упознаје многе значајне лингвисте и књижевнике, међу којима највећег немачког песника тог времена Гетеа и угледног књижевника Јакова Грима.

Насупрот отпору обнови језика, који су пружали уски црквени и грађански кругови у Србији, Вуков рад бива награђен сребрном медаљом Царске руске академије. Праву потврду његовог достигнутог циља представљао је почетак објављивања дела познатих писаца на народном језику. Тај језик улази у званичну употребу у школама четири године након његове смрти. Умро је је у Бечу 1864. године, а његови посмртни остаци пренети су  у Србију и данас се налазе у порти Саборне цркве у Београду.

„Вуков сабор“, најстарија традиционална манифестација код нас, одржава се сваке године у Тршићу, родном месту Вука Стефановића Караџића.

ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ (20 динара)

ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ Српски књижевник и истовремено верски и световни поглавар Црне Горе Петар II Петровић Његош представља изузетно значајну и крупну личност политичке и културне историје овог поднебља.

Рођен је 13. новембра 1813. године у Његушима. Образовање је стицао најпре у Херцег Новом, а потом на Цетињу. Као владика и управитељ, Његош је одмах приступио уређењу и модернизацији Црне Горе, стављајући је у државне оквире разбијањем племенских баријера, обичаја и главарске самовоље. Спроводио је политику учвршћивања органа централне власти, укинуо институцију гувернадурства (млетачког сувладарства), од чланова најугледнијих породица установио Сенат као највишу извршну власт, увео плаћање пореза, организовао војску, полицију, школство и судство. Настојао је да тачно утврди границе Црне Горе према Турској и Аустрији, у чему је делимично успео. Одржавао је везе с Русијом, у којој је боравио у два наврата, путовао је у Беч и боравио у Италији. Умро је у 38. години живота на Цетињу 31. октобра 1851. године. Према својој жељи, сахрањен је на оближњем Ловћену.

Његош је, крећући се унутар трагично задатих координата своје судбине и судбине свог народа, својим књижевним и филозофским делом надмашио Његоша државника и владику. Његово литерарно дело превазилази привремене књижевне поделе и претвара се у праву књижевну синтезу; филозофска поема Луча микрокозма (1845) и спев Лажни цар Шћепан Мали (1851), а нарочито драмски спев Горски вијенац (1847), не само да потврђују изванредне могућности језика и народног сваралаштва на које се Његош ослањао већ, својом поетском духовношћу и сугестивним формама, откривају дубље корене националних и, уопште, људских питања.

СТЕВАН СТОЈАНОВИЋ МОКРАЊАЦ (50 динара)

СТЕВАН СТОЈАНОВИЋ МОКРАЊАЦ Стеван Стојановић Мокрањац (Неготин 1856– Скопље 1914) својим уметничким деловањем је допринео стварању појма и рађању стила националне музичке уметности. Музичко образовање, које је стицао на високим школама у Минхену, Риму и Лајпцигу, омогућило му је да на специфичан начин представи свој однос према фолклору, изграђен дугогодишњим сакупљањем народних мелодија, које су постајале полазна основа у настајању његових композиција. Спајањем романтизма са почецима реализма у српској музици, компонује “Руковети“, хорска дела, у којима се препознају уметничке стилизације фолклора и оригиналне творевине уметника.

Са звуцима  црквеног појања сусрео се још као дечак певајући у црквеном хору, а каснијим темељним проучавањем црквеног појања сазрева у композитора духовне музике. Оригиналност у уметничком изражавању постигао је композицијама: Акатисти Богородици, Херивумска песма, Тебе, бога, хвалим, а нарочито у Опелу у фис-молу.

По речима његових савременика, однос овог уметника према друштву у коме је живео често је био на штету његовог стваралаштва. Радио је као наставник музике у Првој београдској гимназији и наставник појања у Богословији и писао прве фолклорне студије. Као оснивач музичке науке код нас, дао је допринос за почетак рада Првог гудачког квартета и Првог београдског певачког друштва, чији је био диригент. Остаће упамћен и као оснивач, професор и директор Прве музичке школе у Србији.

У сећање на Стевана Стојановића Мокрањца, у његовом родном Неготину традиционално се одржавају хорске музичке свечаности „Мокрањчеви дани“.

НИКОЛА ТЕСЛА (100 динара)

НИКОЛА ТЕСЛА У ред изузетних људи који су величином своје креативне мисли и целокупним деловањем утрли пут будућности човечанства убраја се и Никола Тесла. Мало ко би могао да каже да не зна бар нешто о научном делу овог генијалног ствараоца, научника, проналазача, инжењера и визионара српског порекла, чија су дела изменила свет и значајно допринела развитку и брзом прогресу човечанства.

Никола Тесла је рођен 10. јула 1856. године у Смиљану, у Лици, пограничној области тадашње Аустроугарске. Његова одмалена изражена склоност ка техничким наукама одвела га је на студије природних наука у Грац, а потом у Праг. Као инжењер радио је у Будимпешти, а затим у Едисоновој компанији у Паризу и Њујорку. Већ 1885. године Тесла оснива сопствену компанију, а од 1887. до 1890. године пријављује своје најпознатије патенте из области полифазних наизменичних струја, генераторе и моторе. Убрзо следи сарадња са Вестингхаусом, који по Теслиим патентима финансира градњу прве електричне централе на наизменичну струју на Нијагариним водопадима. Својим истраживањима остао је веран све до смрти 7. јануара 1943. године у Њујорку.

Теслина дела, а пре свега проналасци индукционог мотора и полифазног система наизменичних струја, који су отворили широке могућности за производњу, пренос и употребу електричне енергије, и данас су стубови на које се ослања развој савремене цивилизације и свог творца су уврстили у ред највећих изумитеља. Научна јавност одала му је највеће признање када је одлучила да мерна јединица магнетне индукције добије назив «тесла». Тако је Тесла укључен међу великане какви су Волта, Ампер, Фарадеј, Херц, Келвин и други.

Често називан човеком изван времена или човеком за сва времена, Тесла је открио и даривао људима енергију и моћ каквом до тада нису располагали. О његовом научном доприносу сведоче речи америчког проналазача Армстронга: Свет ће још дуго морати да чека на ум раван Теслином по стваралачким могућностима и по богатству маште.
Теслина заоставштина пренета је у Београд и чува се у Музеју Николе Тесле у Београду. Уписана је у Унесков регистар документарне грађе «Памћење света» и као таква постала део светске културне баштине.

НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ (200 динара)

НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ Једна од најзначајнијих фигура српске ликовне уметности на почетку 20. века свакако је била Надежда Петровић. Иако бројни опус ликовних дела који је оставила за собом значи врхунска достигнућа српске и југословенске уметности, њено сликарство је у времену у којем је настајало било несхваћено, па стога и оспоравано. То је жртва коју је морала да поднесе уводећи у српску уметност елементе савременог ликовног стваралаштва тога доба. Можда због тога што је стварала у периоду доминације импресионизма, за живота су је сматрали припадником овог стила, који је пластични израз не само одлучно померио од академизма, ка импресионизму, већ и од имресионизма ка окосници каснијих епоха, да би је тек од прве ретроспективне изложбе 1938. године сврстали међу експресионисте, тачније фовисте.

Рођена у Чачку 12. октобра 1873. године, одрастала је у породици која је ценила уметност. Још као ученица Више женске школе одлази на часове сликарства у атеље Ђорђа Крстића, а касније у „Српску цртачку и сликарску школу“ Кирила Кутлика. Школовање наставља и по одласку у Минхен код А. Ажбеа и Јулијуса Екстера, где ће овладати техничким знањима у поступку са темпером, којом је остварила своје прве пејзаже интензивних боја.
По повратку у Србију, 1904. године, учествује у припремама за Прву југословенску изложбу, на којој излаже платно – „Жетва“. Оснивач је и први секретар „Кола српских сестара“, један од утемељивача Дрштва српских уметника „Лада„ и прве „Југословенске колоније“. Инспирацију за своја дела у овом периоду налази путујући кроз Србију, па тако настају “Ресник“, „Девојчице из Сићева“, „Дереглије на Сави“„Старо београдско гробље“. Пише прве ликовне критике у Србији и приказе изложби савремене европске уметности. Две године које проводи у Паризу оставиће траг у  колориту, а тематска средишта ове фазе су Булоњска шума и Нотр Дам.

Почетак балканских ратова враћа је у Србију, где као болничарка при Врховној команди слика своја последња дела. „Шатори Ваљевске болнице“ настали су у борби са тешком болешћу, која током рата односи бројне животе, а 3. априла 1915. године и њен.
Уметничка галерија Надежда Петровић – Чачак, која је основана 1961. године, организује Меморијал Надежде Петровић, сталну сликарску, бијеналну манифестацију и повремене изложбе.

ЈОВАН ЦВИЈИЋ (500 динара)

ЈОВАН ЦВИЈИЋЈован Цвијић – један је од најзначајнијих научника потекао са наших простора. Kао веома свестран стваралац, у првом реду геоморфолог и утемељивач антропогеографије, истовремено је проучавао природне, историјске, социјалне, економске, па и етнопсихолошке процесе и појаве.

Рођен је 12. октобра 1865. године у Лозници. Његово интересовање за научни рад започиње на Високој школи у Београду, а наставља се у периоду  професорског  рада у Другој београдској гимназији. У Бечу студира физичку географију и геологију, проучавајући крашке појаве у источној Србији, Истри и Јадранском приморју. Као резултат тих истраживања настају бројни научни радови, па тако и докторска дисертација «Карст», која је издата и на нашем језику. У марту 1893. године постао је редовни професор Велике школе, где је предавао физичку географију и етнологију. Оснивач је и «Географског завода», у оквиру кога од 1910. године започиње с радом и «Српско географско друштво». Ректор београдског универзитета био је у два мандата. Током Првог светског рата  боравио је у Швајцарској, а затим у Француској, где је по позиву предавао на париској Сорбони. После рата се враћа у земљу и продужава рад на универзитету. Умро је 16. јануара 1927. године у Београду, а своју имовину завештао је «Српском географском друштву», чији је био стални председник. 

За око тридест година интензивног научног рада објавио је многа значајна дела, а једно од најважнијих је «Балканско полуострво», објављено у Паризу 1918. године ("La Péninsule Balkanique"). Тим делом је истакнут значај улоге који човек има у географији, а која се посебно одражава у кретању становништва, привреди и насељима. Године 1895. постао је дописни члан Српске академије наука, а њен председник 1921, што ће остати до краја живота. Био је почасни члан многих географских, природњачких и других друштава широм света, као и почасни доктор Сорбоне и чешког Универзитета у Прагу. Признат као научник светског гласа, добио је бројна међународна признања за свој рад.

 «Учињено је све што се могло да ово дело знаменитог научника буде достојно опремљено. Оно се предаје у руке нашем народу да из њега још боље упозна величину Цвијићева духа и његова проматрачкога дара и да се на погледима које он износи учи гледати очима једнога свога великога сина», речи су Јована Ердељановића у предговору за књигу «Балканско полуострво».

У породичној кући Јована Цвијића у Београду, која је 1963. године проглашена спомеником културе, данас се налази меморијални музеј. Ту су изложене фотографије, географске карте, бележнице и  књиге, прикупљене сарадњом Музеја Јадра и Музеја града Београда.

ЂОРЂЕ ВАЈФЕРТ (1000 динара)

ЂОРЂЕ ВАЈФЕРТ У своје време надалеко чувени индустријалац, затим истраживач руда и оснивач рудника, познат и признат банкар, задужбинар и колекционар, Ђорђе Вајферт представља незаобилазну фигуру привредног живота Србије с краја 19. и првих деценија 20. века.
Рођен је 15. јуна 1850. године у Панчеву, у познатој породици произвођача пива. Његови преци стигли су у Панчево из Немачке, са војскама Евгенија Савојског. Школовао се у Баварској, на Високој пиварској школи. Врло млад преузео је породичну пивару на данашњем Топчидеру у Београду и унапредио је у  прву српску парну пивару. Она и данас, наравно модернизована, ради. Сву добит улагао је, готово авантуристички, у истраживање и откривање лежишта руде по Србији, поставши уједно и власник неколико рудника, рудника мрког угља код Костолца, бакра у Бору, живе на Авали. Захваљујући  многим рударско-истраживачким радовима које је покренуо, постаје творац модерног рударства у Србији.

Као најпознатији гувернер Народне банке, Ђорђе Вајферт бива упамћен и по дужини мандата и по заслугама на месту првог човека ове институције. Био је гувернер у два наврата, први пут од 1890. до 1902. године, а затим од 1912. до 1926, када је проглашен за доживотног почасног гувернера. Од самог почетка на челу Народне банке Србије стекао је великих заслуга у одржавању вредности динара и олакшавању кредитних послова у Србији. Током Првог светског рата руководио је српском централном банком из Марсеја, сачувао је институцију, њене основне функције и највећи део њене имовине. После рата извршио је претварање Народне банке Србије у емисиону установу Краљевине СХС, као и замену круна у динаре.

За живота је био и богат и сиромашан, али никад одвојен од свог народа. Био је познат и као велики добротвор и задужбинар. Саградио је цркву у Панчеву, Женску болницу у Београду, бројне школе, амбуланте, радничке станове, поклањао је имања у добротворне сврхе. Дарежљиви мецена културних и хуманитарних установа, оставио је Музеју града велику колекцију слика, а вредну нумизматичку збирку од преко 14.000 примерака поклонио је Београдском универзитету.

Умро је у 1937. године у Београду, у осамдесет седмој години. У Србији је било и богатијих људи од Вајферта, али не и привредника са толико предузетничког духа, који би новац и стицао и улагао у нове привредне подухвате.

МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ – 2000 ДИНАРА

МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋМилутина Миланковића свет је коначно признао 1976. године, када су објављени резултати који потврђују тачност његових научних прорачуна. Од тада је све више радова у којима се примењује његова теорија тумачења климатских промена у геолошкој прошлости земље, а Миланковић данас постаје један од највише цитираних научника.

Милутин Миланковић (рођен 1879. у Даљу, у тадашњем Аустроугарском царству, умро 1958. у Београду) – грађевински инжењер, академик, професор Београдског универзитета, потпредседник Српске академије наука и уметности, научник који је математички објаснио настанак ледених доба, творац нове методологије у климатологији, аутор најпрецизнијег астрономског календара – признат је по светским мерилима као један од великана науке XX века. Као први Србин доктор техничких наука (1903. године у Бечу), на позив српске владе, попут бројних српских интелектуалаца из расејања вођених дубоким патриотизмом, Миланковић 1909. године напушта веома уносан посао грађевинског инжењера у Бечу и долази у Београд да би на универзитету предавао примењену механику.

Овај научни геније, кога НАСА сврстава међу десетак најзначајнијих на пољу науке о земљи, свој целокупан рад је сублимирао у капиталном делу „Канон осунчавања земље и проблем леденог доба“. Његова астрономска теорија климатских промена на Земљи, која се данас потврђује широм света, разјаснила је тајну настанка ледених доба на нашој планети. Због тога се, науци данас познат и признат, термин „Миланковићеви циклуси“ односи на велику идеју космичког склада, којој је Миланковић био непрекидно посвећен. Поједини топоними на Месецу и Марсу названи су по његовом имену, а његово име носи и награда Европског геофизичког друштва за достигнућа у области климатологије и метеорологије, која се додељује од 1993. године.

Током 2009. године у Србији је обележен јубилеј 130 година од рођења овог великог научника. Чињеница да је и УНЕСКО тај јубилеј ставио на своју листу обележавања значајних годишњица – представља још једну потврду величине Миланковићевог дела. И поред тога што се његово име све чешће помиње у научним расправама у свету, он је, бар кад је реч о нашој средини, неко време био готово заборављен, а и данас је широј јавности недовољно познат. И управо је представљањем његовог лика на новчаници од 2000 динара из актуелне серије новчаница у оптицају у земљи Народна банка Србије најширој јавности на најбољи начин указала на значај Милутина Миланковића, једног од водећих светских астронома и климатолога.

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ (5000 динара)

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋДело Слободана Јовановића представља изузетну појаву у српској науци и култури. Његов рад је по обиму и карактеру захватао више дисциплина, и то из области права, историје, политике, социологије и књижевности. Тежиште његовог научног занимања било је уставно право, док су се главни историјски радови односили на политички, уставни и дипломатски развој Србије у другој половини 19. века.

Рођен 3. децембра 1869. године у Новом Саду, школовао се и формирао у последње две деценије 19. века, века националног романтизма и вере у просвећеност, науку и прогрес, што је у великој мери имало утицаја на његов рад. Правни факултет завршио је у Женеви, да би потом у Паризу наставио с изучавањем државног права. У току своје професорске каријере Слободан Јовановић предаје уставно право на Правном факултету пуне 43 године. Био је и ректор Београдског универзитета, редовни члан Српске академије наука и њен председник (1928–31). На мировној конференцији у Паризу 1919. године био је у саставу југословенске делегације. За председника Српског културног клуба изабаран је 1936. године. Током 1942–43. године Слободан Јовановић је био председник југословенске владе у избеглиштву, због чега му је 1946. године суђено у одсуству, када му је одузето држављанство и целокупна имовина. Од 1941. године живео је у Лондону, где је и умро 12. децембра 1958. године, у изгнанству које му је било наметнуто. 

Током целог живота неуморно је радио. Међу његова значајнија дела спадају: О Суверености, Основи правне теорије о држави, Енглески парламентаризам, Из историје политичких доктрина, Политичке и правне расправе, Уставно право Краљевине Србије. Почасни или дописни члан низа научних и књижевних институција у иностранству, Слободан Јовановић је један од наших највећих политичара и државника 20. века, историчар, књижевник, филозоф, дипломата и наш највећи и најцењенији теоретичар права.