Funkcija finansijske stabilnosti kao osnovni cilj ima ograničenje i kontrolu sistemskog rizika finansijskog sistema, odnosno prevenciju finansijske krize. Međutim, ako preduzete mere prevencije nisu dale rezultate potrebno je preduzeti drugu vrstu mera čiji je cilj upravljanje krizom.

Posle stečaja investicione banke Lehman Brothers u septembru 2008, koji je označio eskalaciju svetske finansijske krize, finansijske institucije su primile značajne iznose finansijske pomoći od matičnih država. Cilj te pomoći bilo je sprečavanje nelikvidnosti i nesolventnosti tih institucija. Zahvaljujući tome, finansijski sistem je očuvao svoje vitalne funkcije. Očigledno je da su potrošeni ogromni iznosi novca poreskih obveznika i s razlogom se postavlja pitanje teorijskog opravdanja preduzetih mera. Naime, pored značaja funkcija koje navedene institucije obavljaju, ne sme se zaboraviti da su one u uslovima tržišne ekonomije, po pravilu, profitno orijentisane institucije u privatnom vlasništvu. To znači da su izložene zakonitostima tržišta, što bi u redovnim okolnostima značilo da se u slučaju njihove nelikvidnosti ili nesolventnosti pokreće redovna zakonska procedura za prestanak postojanja (stečajni postupak). Međutim, u ovom slučaju od toga se odustalo (izuzimajući Lehman Brothers) zbog ogromnih negativnih posledica (negativnih eksternih efekata) na odvijanje osnovnih funkcija finansijskog sistema koje bi bankrotstvo velikih finansijskih institucija izazvalo. Razlog za državnu pomoć bila je procena da će cena te pomoći biti manja od štete koja bi nastala u slučaju izostanka pomoći.

U navedenim okolnostima bilo je očigledno odsustvo efikasnog, unapred utvrđenog plana mera koje treba preduzeti u slučaju realizacije sistemskog rizika, zbog čega su državne reakcije bile neodlučne i preskupe za poreske obveznike. Iz tog razloga je na lokalnom i međunarodnom nivou sazrela svest o potrebi postojanja prethodno definisanog efikasnog mehanizma reakcije na svaki sistemski događaj koji može ugroziti stabilnost finansijskog sistema. Tako su međunarodna tela, poput Odbora za finansijsku stabilnost (FSB), kao i, na nivou Evropske unije, Evropske komisije, pokrenula izradu međunarodnih standarda u pogledu razvoja efikasnog okvira rešavanja pitanja problematičnih finansijskih institucija, tj. upravljanja sistemskom krizom. Osnovna odlika tih inicijativa jeste zaštita novca poreskih obveznika i njegova upotreba kao poslednjeg sredstva u slučaju da se drugim merama ne može ostvariti željeni cilj.

Najbitniji deo regulatornog okvira upravljanja krizom predstavlja pravo nadležnog organa da upotrebi blagovremene i adekvatne instrumente restrukturiranja usmerene na očuvanje vitalnih funkcija finansijske institucije kako ne bi došlo do realizacije sistemskog rizika. Ti instrumenti se, po pravilu, primenjuju u skladu s planom restrukturiranja. U nastavku ćemo navesti samo neke od najvažnijih.

Prvi od njih je pravo nadležnog organa da izvrši transfer prava i obaveza problematične finansijske institucije, uključujući obaveze po osnovu depozita i vlasništvo na akcijama, na treću finansijsku instituciju ili na novoosnovanu instituciju za posebne namene. Uslov za taj transfer ne sme da bude saglasnost akcionara, poverilaca ili bilo kog zainteresovanog lica. Takođe, ovaj transfer ne sme da izazove posledice u postojećim ugovornim odnosima u smislu ostvarenja uslova za raskid ugovora (raskidni uslov), odnosno prestanak ugovora.

Drugi instrument predstavlja pravo nadležnog organa da osnuje jednu instituciju za posebne namene ili više njih kako bi one od problematične institucije preuzele njene sistemski bitne funkcije, kao i funkcije koje u dosadašnjem poslovanju nisu bile ugrožene. Taj instrument podrazumeva i pravo nadležnog organa da samostalno odredi koja prava i obaveze treba preneti na instituciju za posebne namene. Nadležnom organu treba da pripadne i pravo da utvrdi uslove poslovanja institucije za posebne namene pod pretpostavkom nastavka poslovanja, što obuhvata kapitalne i druge zahteve, zatim pravo da izabere rukovodstvo institucije za posebne namene, kao i pravo da utvrdi pravila korporativnog upravljanja. Jedno od prava koje pripada nadležnom organu je i pravo da ugovori prodaju institucije za posebne namene ili prodaju dela ili svih prava i obaveza institucije za posebne namene trećoj instituciji, kao i da odluči o njenoj likvidaciji.

Treći instrument, za koji se može reći da je jedan od najznačajnijih budući da se njegovom primenom ostvaruje princip zaštite sredstava poreskih obveznika, predstavlja pravo nadležnog organa da otpiše prava akcionara, kao i da otpiše dugove prema neobezbeđenim poveriocima problematične finansijske institucije. Međutim, korišćenje ovog ovlašćenja ne sme da narušava hijerarhiju isplatnih redova iz stečajnog postupka. Takođe, otpis ne bi trebalo da bude veći od iznosa koji je neophodan da institucija pokrije ostvarene gubitke. Pored toga, nadležni organ treba da ima pravo da izvrši konverziju neobezbeđenog duga u akcijski kapital, takođe na način koji poštuje hijerarhiju isplatnih redova iz stečajnog postupka. Posebno pravo odnosi se na konvertibilne finansijske instrumente za slučaj ostvarenja unapred definisanog događaja. Nadležni organ u pogledu ovih instrumenata treba da ima pravo da ih konvertuje u akcijski kapital i pre ostvarenja događaja koji uzrokuju njihovu konverziju.

Domaći regulatorni okvir upravljanja krizom utvrđen je sledećim propisima i dokumentima:

Zakon o bankama
Zakon o osiguranju depozita
Zakon o Agenciji za osiguranje depozita
Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje
Program mera za očuvanje finansijske stabilnosti banaka
Sporazum o saradnji radi očuvanja finansijske stabilnosti u Republici Srbiji (Aneks 1 | Aneks 2)

Taj okvir je u skladu s međunarodnim standardima u pogledu instrumenta upravljanja krizom.