ћирилица | english info servis | rečnik | sadržaj | kontakti | pomoć 
Finansijska stabilnost | Upravljanje krizom

Upravljanje krizom

Restrukturiranje banaka

Bankarski sektor ima specifičnu ulogu u ekonomiji zemlje, jer obavlja funkcije koje su od suštinske važnosti za njenu ekonomsku aktivnost, kao što su pružanje usluga plaćanja, štednje, osiguranja, kredita, zaštite od rizika isl. Problemi u obavljanju ovih funkcija po pravilu imaju negativne posledice ne samo na stabilnost finansijskog sistema, već i na sektor realne ekonomije i na sve građane. Svetska finansijska kriza pokazala je da ni najrazvijenije države nisu raspolagale odgovarajućim pravnim okvirom za rešavanje problematičnih banaka koji bi omogućio da teret spasavanja banke primarno snose akcionari i poverioci banke. Nadležna tela i država morala su da biraju između, s jedne strane, sprovođenja stečajnog postupka koji nosi visok rizik prouzrokovanja sistemskih poremećaja ili, s druge strane, spasavanja banaka korišćenjem budžetskih ili drugih javnih sredstava. Nastojanje da se spreči nesolventnost i nelikvidnost banaka, kao i da se kritične funkcije banke održe je dovelo do toga da se problematične banke spašavaju uz visoke troškove i to na račun poreskih obveznika. Međutim, i pored značaja funkcija koje banke obavljaju postavilo se pitanje i moralne opravdanosti finansijske podrške države, jer, ipak se ne sme zaboraviti činjenica da se radi o institucijama orijentisanim generisanju profita, po pravilu u privatnom vlasništvu, gde vlasnici kapitala – akcionari banke, u uslovima tržišnog prosperiteta generišu i za sebe zadržavaju profit, dok se u uslovima krize i pretrpljenih gubitaka banke okreću finansijskog podršci budžeta.

Postojeći mehanizmi su se tako, u uslovima globalne finansijske krize, ali i u post-kriznom periodu u državama koje su izašle iz krize, pokazali nedovoljnim i neodgovarajućim za rešavanje problema banaka koje su se suočile sa ozbiljnim poteškoćama u svom poslovanju. Oni nisu pružali mogućnosti za dovoljno brzu i efikasnu intervenciju nadležnih tela, nisu u potrebnoj meri obezbeđivali uslove za održavanje kritičnih funkcija banke ni za očuvanje finansijske stabilnosti sistema kao celine. Zbog svega toga je i na međunarodnom nivou sazrela svest o neophodnosti postojanja jasno definisanih pravila i mehanizama po kojima će se postupati u kriznim situacijama. Na nivou Evropske unije to je u maju 2014. godine konačno rezultiralo donošenjem Direktive o utvrđivanju okvira za oporavak i restrukturiranje kreditnih institucija i investicionih društava (Directive 2014/59/EU on establishing a framework for recovery and resolution of credit institutions and investment firms) (u daljem tekstu: Direktiva). Ova Direktiva je u svim državama članicama Evropske unije počela da se primenjuje 1. januara 2015. godine. 

Sledeći strateško opredeljenje Republike Srbije koji se odnosi na proces pridruživanja Evropskoj uniji, Narodna banka Srbije je pripremila predlog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o bankama, koji je Narodna skupština Republike Srbije usvojila u februaru 2015. godine, a počeo da se primenjuje 1. aprila 2015. godine. Ovim zakonom izvršeno je usklađivanje pravnog okvira iz oblasti restrukturiranja banaka sa navedenom Direktivom, kao i najboljom međunarodnom praksom i regulatornim tendencijama na međunarodnom nivou.

Ovim zakonskim izmenama uspostavljen je celovit pravni okvir za restrukturiranje banaka, čiji je osnovni cilj da se upotreba budžetskih i drugih javnih sredstava u cilju očuvanja finansijske stabilnosti svede na najmanju moguću meru. Ovo se postiže tako što je predviđeno da će gubitke propasti banke snositi najpre akcionari i poverioci banke, uz poštovanje propisanih ograničenja i zaštitnih mehanizama (oni me mogu pretrpeti veće gubitke od onih gubitaka koje bi pretrpeli u slučaju sprovođenja stečajnog postupka nad bankom). Naime, iako je u određenim slučajevima od sistemskog značaja opravdano da se za rešavanje slučaja određene banke koja se suočila s poteškoćama u poslovanju koriste budžetska i druga javna sredstva, ipak je neodrživo i suprotno javnom interesu podsticati moralni hazard u bankarskom poslovanju time što će se tolerisati uverenje da će banka uvek biti spašena angažovanjem sredstava poreskih obveznika – bez obzira na propuste koje banka učini u svom poslovanju i na štetu koja nastane usled ovih propusta, odnosno bez obzira na odgovornost akcionara i uprave banke za te propuste. Nasuprot tome, akcionari i poverioci banke moraju biti svesni rizika od gubitaka koje će pretrpeti u slučaju propasti banke, i taj rizik moraju adekvatno procenjivati i vrednovati, što će dati pozitivan doprinos tržišnoj disciplini.

Narodnoj banci Srbije je nakon izmena seta finansijskih zakona u februaru 2015. godine dodeljena nova funkcija: funkcija tela nadležnog za restrukturiranje (tako, pored ostalog, Narodna banka Srbije utvrđuje ispunjenost uslova za restrukturiranje banaka, odnosno članica bankarske grupe i sprovodi postupke restrukturiranja, odlučuje o instrumentima i merama koje će sprovesti u restrukturiranju). Pored toga, Narodnoj banci Srbije dat je širok spektar ovlašćenja i set fleksibilnih mera i instrumenata, kako bi se telu nadležnom za restrukturiranje omogućilo da blagovremeno i efikasno interveniše na različite stresne situacije u bankarskom sektoru, kao i da na konkretni slučaj primeni onaj instrument restrukturiranja kojim bi se na najcelishodniji način ostvarili ciljevi restrukturiranja, uz vođenje računa o javnom interesu. Ovim su stvorene pretpostavke da Narodna banka Srbije u svakom pojedinačnom slučaju može da proceni da li su ispunjeni uslovi da se nad bankom sprovede postupak restrukturiranja ili bi nad bankom trebalo sprovesti redovan postupak stečaja, na koji način se mogu održati kritične funkcije banke nad kojom je pokrenut postupak restrukturiranja, kao i da li je moguće ponovo uspostaviti odgovarajući finansijski položaj i dugoročnu održivost banke, te da na osnovu toga primeni onaj instrument restrukturiranja kojim će se na najbolji način ostvariti zakonom definisani ciljevi restrukturiranja:

  • ostvarivanje kontinuiteta u obavljanju kritičnih funkcija banke;
  • izbegavanje znatnog negativnog uticaja na stabilnost finansijskog sistema;
  • zaštita budžetskih i drugih javnih sredstava;
  • zaštita deponenata i investitora;
  • zaštita novčanih sredstava i druge imovine klijenata.

Kada govorimo o ciljevima restrukturiranja, bitno je istaći je samim zakonom propisano da su oni jednakog značaja, dok se sprovođenjem samog postupka restrukturiranja određuje način njihovog međusobnog usklađivanja u zavisnosti od okolnosti svakog pojedinačnog slučaja.

Što se tiče instrumenata restrukturiranja, Narodna banka Srbije u postupku restrukturiranja ima mogućnost izbora onog instrumenta ili kombinacije instrumenata kojima će se na najbolji mogući način ostvariti ciljevi restrukturiranja. Zakon o bankama predviđa sledeće instrumente restrukturiranja:

  • prodaja akcija, odnosno celokupne ili dela imovine i obaveza banke;
  • prenos akcija jedne ili više banaka u restrukturiranju ili prenos celokupne ili dela imovine i/ili obaveza jedne ili više banaka u restrukturiranju banci za posebne namene;
  • odvajanje imovine, odnosno prenos na Agenciju za osiguranje depozita ili drugo pravno lice (tzv. društvo za upravljanje imovinom čiji bi osnivač bila Republika Srbija) imovine i obaveza banke u restrukturiranju ili banke za posebne namene;
  • raspodela gubitaka na akcionare i poverioce.

Da bi se omogućilo ostvarivanje ciljeva restrukturiranja, zakonom je predviđeno da će se primena instrumenata restrukturiranja vršiti bez pristanka akcionara i poverilaca. S druge strane, zakon je obezbedio mere i mehanizme zaštite akcionara, poverilaca i trećih lica kojih se Narodna banka Srbije mora pridržavati u postupku restrukturiranja.

Radi ostvarivanja jednog od osnovnih ciljeva restrukturiranja – zaštite budžetskih i drugih javnih sredstava – neophodno je postojanje dodatnih mehanizama kojima se stvaraju uslovi da kapital ostvaruje funkciju apsorbovanja gubitaka nastalih iz poslovanja banke. Stoga je predviđeno da Narodna banka Srbije može i pre pokretanja postupka restrukturiranja izvršiti otpis odgovarajućih elemenata kapitala banke ili konverziju ovih elemenata u akcije ili druge vlasničke instrumente. Ovaj otpis i konverziju Narodna banka Srbije vrši i nakon pokretanja postupka restrukturiranja, i to pre primene odgovarajućeg instrumenta. Ratio legis propisivanja ovakve mogućnosti jeste u tome što je potrebno da se stvore uslovi da se pre pokretanja postupka restrukturiranju dovede u odgovarajući finansijski položaj banka koja nije u stanju da nastavi da posluje ili je verovatno da neće moći da nastavi da posluje, odnosno da se izbegne pokretanje postupka restrukturiranja, a ukoliko je postupak restrukturiranja pokrenut svrha i smisao je da se obezbedi da elementi osnovnog i dopunskog kapitala treba da pokriju gubitke banke u momentu njene nesolventnosti, i to pre primene bilo kojeg instrumenta restrukturiranja.

Pored toga, novi pravni okvir poboljšao je i uslove za preventivno delovanje i adekvatnu pripremu kako banaka, tako i Narodne banke Srbije i drugih nadležnih institucija da odgovore na stresne finansijske situacije, na propast ili mogućnost propasti banke. Preventivno delovanje i pripravnost bankarskog sektora se obezbeđuje tako što je propisana obaveza za banke da u roku od godinu dana od dana početka primene ovog zakona izrade planove oporavka – plan oporavka svake banke će predviđati mere koje će banka primeniti u slučaju pogoršanja njenog finansijskog stanja, radi ponovnog uspostavljanja njenog održivog poslovanja i odgovarajućeg finansijskog položaja. Takođe, preventivno delovanje i pripravnost se obezbeđuju i propisivanjem obaveze Narodne banke Srbije da najkasnije do 31. marta 2016. godine za svaku banku izradi plan restrukturiranja, kojim će biti predviđena primena odgovarajući mera i instrumenata restrukturiranja i vršenje ovlašćenja Narodne banke Srbije nakon donošenja odluke o restrukturiranju.

Restrukturiranje banaka koje će se vršiti u jedinstvenom, jasno uređenom postupku ima za cilj da unapredi funkcionisanje bankarskog sektora i poboljša uslove za stabilno i sigurno poslovanje banaka. Stabilno i sigurno poslovanje bankarskog sektora je od ključne važnosti za očuvanje i jačanje stabilnosti finansijskog sistema u celini, imajući u vidu dobro znanu „bankocentričnost“ finansijskog sektora, za jačanje institucija i učesnika u tom sistemu. Ovo je vrlo važno i za unapređenje i očuvanje poverenja građana u banke i bankarski sektor, čime se dalje štiti i unapređuje likvidnost bankarskog sektora, čime se konačno postiže i ubrzanje privredne aktivnosti.


 

Pogledajte...
Funckija poslednjeg utočišta