05/10/2021
Питање: Какав је став Народне банке Србије у вези с правом банака за наплату накнада и трошкова?
Одговор: Став Народне банке Србије је јавности добро познат и више пута понављан од самог почетка – банка има право да, поред камате, наплаћује накнаде и трошкове, под условом да су те накнаде и трошкови укључени у обрачун ефективне каматне стопе, дакле у укупну цену кредита, а како би сваки клијент могао да упореди понуде различитих банака. Законом о заштити корисника финансијских услуга и подзаконским прописима донетим на основу тог закона јасно су препознати ти трошкови и накнаде као дозвољени и прецизирано како се приказују и обрачунавају. Да је сматрао да су недозвољени, законодавац свакако не би наводио да су, између осталог, и накнаде и трошкови елементи уговора о кредиту.
Шта спада у трошкове обраде питање је за банке и њихове интерне анализе алокације трошкова и ценовне политике. То ипак не значи да је банка дужна, као ни било који други трговац, да кориснику својих услуга даје такву анализу. Треба имати у виду да је, независно од тога који су то трошкови, немогуће одређивати такав трошак за сваког клијента појединачно, већ су ти износи свакако упросечени на нивоу одређеног портфолија банке. Поред тога, не постоји ниједан пропис који банци, као ни било ком другом привредном субјекту, забрањује исказивање двокомпонентне цене за услуге које пружа.
Наплата накнаде у процентуалном износу од вредности предмета општеприхваћено је правило, које се примењује и код судских и административних такси, адвокатске тарифе и сл., иако време које ће судија провести решавајући неки спор, државни службеник одлучујући по неком захтеву или адвокат заступајући клијента (а тиме и укупни трошкови које имају) нужно не зависи од вредности предмета спора или захтева. То општеприхваћено правило има своје економско оправдање, што се може наћи у одговарајућој стручној литератури. Сумарно речено, aко би се накнада плаћала у фиксном износу, они који узимају мањи кредит плаћали би више и изостао би тзв. ефекат субвенција од стране оних који узимају веће кредите. Другим речима, да би фиксна накнада покрила трошкове код одређених, мањих износа кредита – морала би да буде много већа него што је то случај сада када је у процентуалном износу.
Правни став из 2018. године потпуно је неспоран, али је и од стране судова погрешно интерпретиран, па је зато Врховни касациони суд морао да реагује допуном тог става. Наиме, судови су уместо да примене став у којем се каже да банка има право на наплату накнада и трошкова под условом да је понуда банке садржала јасне и недвосмислене податке о тим трошковима (стандард јасности и недвосмислености је прецизиран подзаконским прописима Народне банке Србије), као и да су ти трошкови и накнаде ушли у обрачун ефективне каматне стопе – заправо примењивали једну реченицу из образложења тог става у којој се помиње заблуда клијента о којим трошковима је реч, а да притом ту заблуду нису утврђивали, него су је претпостављали.
Европска централна банка, а ни многе централне банке у оквиру система европских централних банака немају надлежности у погледу утврђивања законитости банкарских накнада. Ипак, оне централне банке које имају у својој надлежности контролу банака нису оспориле право банкама да наплаћују накнаде и трошкове.
С друге стране, Суд правде ЕУ има богату праксу у вези са овим питањем. Став тог суда је да кредитне банкарске накнаде нису по себи неправичне и недозвољене, односно ако банка у вези с тим накнадама предузима одређене активности или пружа одређене услуге. Ни у једном случају овај суд није условио дозвољеност уговарања ове накнаде захтевом да банка доказује спецификацију и структуру трошкова, и то за сваког корисника појединачно, као што је то био захтев домаћих судова
Кабинет гувернера
