28/02/2023
Коме то смета стабилан курс?
Народној банци Србије се повремено јави љубазни пензионер који прима пензију у девизама и негодује што за своје евре не може да добије 150 динара за евро. Њега би човек могао и разумети – он има свој лични угао гледања и интереса. Али како разумети оне који олако и површно предлажу однос динара према евру као да је то ствар погађања, појединачног интереса или личне воље?
Економија, макроекономска кретања ипак захтевају озбиљност и целовито сагледавање. И зато озбиљним аргументима и целовитом сликом још једном о стабилности курса.
Прошла, 2022. година, остаће свакако забележена у економским списима, то је несумњива чињеница. Али не као година у којој је Србија забележила минус од 11 милијарди евра у робној спољнотрговинској размени, већ као трећа у низу година у којој се цео свет суочава с вишедимензионалном кризом. Оно што је 2020. године почело светском здравственом и економском кризом услед пандемије вируса корона, па се након опоравка наредне године претворило у почетак светске енергетске и инфлаторне кризе, у 2022. години је у целом свету добило размере незапамћене, барем у последњих неколико деценија – енергетско-геополитичке и инфлаторне кризе. То је година у којој је због вишеструких, у појединим моментима и десет пута виших цена енергената у односу на просечне нивое у периоду пре тога, цео свет постао изложен глобалним инфлаторним притисцима. Интересантно је то како аутор текста превиђа или пропушта да истакне да је прошла година била другачија од претходних, првенствено због тога што је избио оружани сукоб у Европи, у којем директно или индиректно учествују најразвијеније земље света. При чему је у питању сукоб између две земље које су велики произвођачи енергената, хране и метала. И то су практично осетиле све земље света – кроз високе цене многих производа, прво сировина, а онда и готових производа. Поред тога, украјинска криза се није само надовезала на проблеме које су изазвале пандемија већ и на енергетску кризу, која је избила након вишеструког повећања карбонских такси од стране Европске уније. Све то аутор текста пропушта да истакне.
Овај изостављени контекст је кључан у објашњењу тога зашто је Србија забележила висок робни дефицит – он се у целини може приписати енергетском дефициту, који је утростручен у односу на претходне године, а готово у целини је последица искључиво раста светске цене енергената (нафте, гаса и електричне енергије). Колико се мора водити рачуна о целини слике, а не давати само паушалне, непотпуне и неутемељене изјаве, говори и чињеница да је робни дефицит само део укупних кретања на текућем рачуну, при чему се не истиче салдо услуга. Такође, није занемарљива ни чињеница да је због изузетно добрих кретања у оквиру платног биланса од половине 2022. године, читав текући дефицит био више него покривен нето приливом страних директних инвестиција, осму годину узастопно, што такође доприноси томе да Народна банка Србије и у тако турбулентној години каква је 2022. по основу интервенција допринесе расту девизних резерви земље.
Оно што је врло битно када је платни биланс у питању јесте то да је текући дефицит у 2022. више него у целости био опредељен нето увозом енергената. Иначе, текући дефицит је у Србији у последњих десетак година у просеку око 80–90% опредељен нето увозом енергената, али је овог пута то било више него у целости. Текући дефицит је износио 4,1 милијарду евра, док је нето увоз енергената износио 5,3 милијарде евра (увоз 6,8 милијарди евра; извоз 1,5 милијарди евра). То практично значи да је остатак српске економије, када се искључи енергетика, направио суфицит на текућем рачуну платног биланса у размени са остатком света.
Оно што је посебно важно јесте то што је овако висок увоз енергената у великој мери био опредељен растом њихових цена:
Управо то је и разлог због којег смо прилично сигурни да ће се текући дефицит у средњем року смањивати (јер огромне цене енергената које смо имали током 2022. нису дугорочно одрживе).
И аутор сам парадоксално истиче прилив страних директних инвестиција, прилив од туризма и раст извоза ИКТ сектора, што и јесу резултати економске политике Републике Србије. У свакој од ових привредних грана, као и када је у питању прерађивачка индустрија, која чини највећи део српског извоза, држава све време активно ради на побољшању услова пословања, између осталог, и обезбеђивањем стабилности, изградњом инфраструктуре, скраћивањем процедура, образовањем радне снаге итд.
Изјавити да је робни дефицит износио 11 милијарди евра, а да је притом курс остао непромењен и то назвати апсурдом, једнако је наводима да је температура ваздуха –11 степени Целзијуса, а да није пао снег, већ је све мирно. Једнако је јер као што ни ледена температура ваздуха није довољан услов да пада снег (иако му свакако погодује), већ му доприноси низ других фактора, тако ни сам робни дефицит не значи нужно притиске на курс нити његове осцилације – јер постоји низ фактора на страни понуде и тражње за девизама који утичу на кретање курса. И који су утицали да се на нивоу 2022. године Народна банка Србије доминантно суочава с притисцима ка јачању динара, а не његовом слабљењу.
Док је од 2002. године закључно са 2012. годином, што је период од пуних 11 година, Народна банка Србије у свакој години морала да продаје девизе, празни резерве, а упркос томе динар је изгубио половину своје вредности, од 2013. године, рачунајући и актуелну, Народна банка Србије је у само три од укупно 11 година нето продала девизе, а у осталих осам година је својим интервенцијама нето куповином увећавала девизне резерве наше земље. То никако није појединачни случај који се може издвојити, већ пример континуитета у одговорној монетарној и девизној политици, и укупној економској политици земље. Након што смо наслеђене нестабилности отклонили и земљу стабилизовали, од 2017. године прилив девиза је константно већи од њиховог одлива – па је Народна банка Србије нето купац девиза од 2017. у шест од седам последњих година (рачунајући и актуелну 2023. годину). То уједно избија из руку и аргумент великих осцилација у девизним приливима. Онај ко олако узима за поређење 2020. годину и истиче је као пример „честе” осцилације прилива и одлива девиза, очигледно не сагледава целину слике. Та 2020. година била је све само не обична, она је outlier, изузетак, екстрем светских и историјских размера – година у којој је свет стао због пандемије. И да, захваљујући чињеници да је у годинама пре тога (2017–2019) Народна банка Србије нето купила 5 милијарди евра, имали смо чиме и знали како да очувамо преко потребну стабилност курса. А када смо је сачували, снажан девизни прилив, који је започет пре 2020, настављен је и након ње – у већој мери него што је била тражња за девизама. Отуда и резултат да у свакој наредној постпандемијској години, Народна банка Србије и даље својим интервенцијама увећава девизне резерве – и не дозвољава динару да ојача превише, а не да га „чува нереално јаким”. Колико низак курс би био да Народна банка Србије није интервенисала? На основу чега се онда тврди да је динар прецењен? Фактори који креирају понуду и тражњу за девизама на домаћем девизном тржишту прате се детаљно свакодневно и „ситуација са терена” показује да се чешће и више јавља потреба за интервенцијама Народне банке Србије на страни куповине девиза.
Даље, стабилност домаће валуте није циљ ни Владе, ни Народне банке Србије. Циљ Владе је животни стандард грађана, здрав привредни раст, извесност пословања, стабилан пословни амбијент у којем и домаћи и страни инвеститори улажу и остварују профит. Циљеви Народне банке Србије су стабилност цена и финансијског система. Стабилност курса је важан стуб за реализацију претходних циљева, што је посебно значајно у нашој економији и нарочито важно у амбијенту преовлађујуће увозне инфлације. Чак су се и земље Европске уније које су задржале своју валуту у овој кризи определиле за појачано интервенисање на девизном тржишту или су се, пуштајући валуту да ослаби, суочиле с још значајнијом инфлацијом. Ако се наводи да је куповна моћ динара ослабила за проценат међугодишње инфлације, онда треба навести и колико је ослабила куповна моћ форинте, румунског леја, чешке круне или пољског злота – земаља из нашег окружења у којима је инфлација била и изнад инфлације у Србији, а у појединим земљама инфлација је преко 20%. Исто тако би требало у контекст ставити и да је куповна моћ евра опала различито у различитим земљама зоне евра – у балтичким земљама и преко 20%. Тек тако можемо имати целину слике, знати да је цео свет суочен са истим проблемом.
Није ни, у најмању руку, коректно говорити о неповерењу грађана у сопствену валуту и на тај начин подривати то поверење. Динарска штедња континуирано расте, а повећано је и њено учешће у укупној штедњи, као и рокови на које грађани штеде у динарима. Штавише, динарска штедња је показала отпорност на најтежем тесту у новијој историји – а то су околности глобалне неизвесности настале по избијању кризе у Украјини. Чињеница је да доминантан удео у укупној штедњи у домаћим банкама има девизна штедња. Чињеница је међутим да је то одлука штедиша којима Народна банка Србије већ деценију указује на то да је и у дугом и у кратком року исплативије штедети у домаћој валути. Ипак је избор улагања на сваком појединцу и мора се поштовати. Очигледно је ожиљак тешких времена која су за нама, када смо се суочавали с високом и волатилном инфлацијом онда када остатак Европе и света није, као и са слабљењем валуте када то други нису имали – толико дубок да је потребно још времена за структурне промене и на овом фронту. То не мења чињеницу да стабилност курса нема алтернативу и да доноси корист свима. Сваки становник Србије, било у својству обичног грађанина или у својству привредника, то осећа. А та стабилност одговара и самом аутору и свима онима који у њу прстом упиру. Сви осећају користи те стабилности – по личне буџете, по породице, по заједницу и државу у целини, само то јавно неће да признају.
Кабинет гувернера
