25/11/2025
Поштовани представници Светског савета за злато, уважени Шаокај,
наши домаћини из Банке за међународна поравнања (Bank for International Settlements – BIS),
уважене колегинице и колеге централни банкари,
драги партнери,
даме и господо,
Велика ми је част да данас говорим пред вама, на месту које окупља институције и појединце чији погледи обликују глобалне токове једног од најстаријих и најзначајнијих инструмената финансијске стабилности – злата. Кад неко покуша да оспори резултате Народне банке Србије, ја кажем: „Некима ни злато није довољно сјајно“. А то злато, и пут до 52 тоне злата, јесу разлог зашто сам ја данас овде. Окупили смо се у времену које ће се, верујем, дуго памтити у историји глобалне економије. У времену у којем је злато, после више деценија релативне стабилности, поново заузело централно место у стратегијама управљања девизним резервама и у проценама глобалних ризика. Они који ме познају, знају да сам гувернер у свом трећем мандату вођења најважније финансијске институције у Србији – Народне банке Србије. Знају и да сам жена од интегритета, одржане речи, одговорности и са циљем да својим деловањем и одлукама обезбедим стабилност како би се моја земља развијала, а грађани у њој живели боље.
Иако сам редовни учесник БИС-ових састанака гувернера дуже од деценије, први пут имам прилику да се на овом драгом месту, а у склопу овог форума обратим колегама на тему која представља један од стубова стабилности у данашњем неизвесном окружењу. Одговорност је већа утолико што разговоре водимо у години која ће, сасвим извесно, остати уписана као једна од најзначајнијих у историји савременог тржишта злата. Години у којој је овај племенити метал своју вредност увећао за више од половине претходне и више пута обарао историјске рекорде; у којој су централне банке наставиле тражњу након три узастопне године у којима су куповале више од 1.000 тона; и у којој је злато, после више деценија, поново постало не само симбол већ и инструмент монетарног суверенитета, отпорности и поверења.
Данас говорим у име институције која је, 10. јуна ове године, достигла важну прекретницу у својој модерној историји. Тога дана, Србија је по први пут премашила ниво од 50 тона злата у својим девизним резервама. Ово није само број нити технички податак, већ резултат визије, политичке одговорности и институционалне доследности. Она је огледало начина на који се гради поверење у земљу — не декларативно, већ конкретним и мерљивим делима. Данас Србија има 52,3 тоне злата, у вредности од готово шест милијарди евра, што представља више од петине наших укупних девизних резерви. Како бих Вам приближила колика се промена десила у претходној деценији, покушаћу да наведене цифре ставим у контекст. Када сам дошла на чело Народне банке Србије у августу 2012. године, количина златних резерви износила је 14,8 тона, вредности око 600 милиона евра. Учешће златних у укупним резервама тада је било испод 6%. Данашњи подаци говоре да Србија количински има преко три пута више злата него што је Србија имала крајем јула 2012. године, док је вредност златних резерви повећана десет пута. Уједно, то је и потврда да је наша економска политика заснована на дугорочној сигурности, а не на тренутним импулсима.
Свет из којег данас гледамо ове бројке дубоко је различит од оног пре само неколико година. Сведоци смо периода који економска историја назива „епохом преклапајућих криза“. Последњих шест година обележене су пандемијом, ратовима, геополитичким тензијама, инфлаторним притисцима, растом трошкова задуживања, трговинским поремећајима и све израженијом фрагментацијом глобалног поретка. Поверење у класичне „сигурне активе“ – нарочито дугорочне државне обвезнице – значајно је погођено. Све наведено је врло јасно отворило ново поглавље у размишљању како земље чувају и у шта улажу своје резерве. У таквом свету, злато није било само логичан избор већ је постало нужност, а цена злата постала је барометар глобалног системског ризика.
Извештаји наших домаћина, Светског савета за злато, показују да је у трећем кварталу ове године забележено чак тринаест нових историјских рекорда. Просечна квартална цена износила је више од 3.450 долара по унци, што представља раст од 40% у односу на исти период прошле године. Данас, на прагу 2026. године, злато се креће око нивоа од 4.000 долара по унци, док водеће банке и аналитичари дају медијалну прогнозу од око 4.400 долара за крај наредне године, а највише пројекције иду и изнад 5.000 долара. Ове вредности нису случајна тржишна епизода; оне су одраз система у променама.
Паралелно са растом цене, централне банке су последњих година донеле једну од најзначајнијих колективних одлука у савременој историји управљања резервама. У протекле три године, драге колеге централни банкари, куповали смо више од хиљаду тона злата годишње, што је двоструко више од просека у претходне две деценије. У истраживањима Светског савета за злато, чак 95% централних банака сматра да ће улога злата у светским резервама наставити да расте, док ниједна није навела да планира смањење. Искрено говорећи, за мене то не представља изненађење. У времену када је валутни ризик продужена сенка глобалних политика, а када је питање суверенитета поново постало економско питање, злато је једина резерва која није ничија обавеза – no one’s liability. У томе, драге даме и господо, лежи његова суштинска вредност.
У том и таквом свету, Србија је препознала трендове раније него што је то постало глобални консензус. Неће сметати да поновимо цифре. Када сам 2012. године преузела дужност гувернера, Србија је имала 14,8 тона злата, у вредности мањој од 600 милиона евра, са учешћем у резервама од 5,9%. Данас имамо више од 52 тоне, скоро шест милијарди евра вредности, и учешће преко 20%. То значи да смо снагу наше економије и кредибилитет наших институција не само очували већ и значајно ојачали. Србија данас има више злата од свих земаља бивше Југославије заједно. Има га више од већине земаља Централне Европе. Има га више по глави становника него било која земља Западног Балкана. То није била трка у количинама. То је била трка у одговорности.
Наш пут до 50 тона није био ни нагао, ни случајан, ни импулсиван. Он је резултат доследне стратегије која је почивала на три стуба: на дугорочној визији, на паметној комбинацији домаћих и међународних куповина, и на прецизном темпирању уласка у глобалне токове.
Први и најважнији стуб био је дугорочна стратегија. Ми нисмо куповали злато да бисмо остварили профит. Централне банке не тргују златом да би оствариле зараду. Ми купујемо злато да бисмо заштитили стабилност и одржали независност монетарне политике када су глобална тржишта под стресом. Злато је у нашем систему третирано као инструмент стабилности – као сидро девизних резерви које чува поверење у најтежим данима. И као инструмент за диверсификацију и побољшање њихове структуре.
Други стуб био је избор да се у повећању количине злата у резервама ослањамо и на домаћу и међународну стратегију куповине. Од августа 2012. године до данас купили смо укупно 37,4 тоне злата. Од тога је нешто више од половине, односно 20,5 тона стигло из домаће производње – из копова близу града на истоку Србије - Бора, од компаније у већинском кинеском власништву Serbia Zijin Copper, наследнице претходно потпуно домаћег рударско-топионичарског басена Бор. Ове куповине се одвијају континуирано, транспарентно и по тржишним условима. Само у 2024. години купили смо више од три тоне, а 2025. тај рекорд смо премашили са 4,1 тоном, што је највећа количина откупљена у једној години у историји Србије. То није важно само за побољшање структуре девизних резерви. То је важно и зато што је злато из домаће производње инструмент који у целости повећава ниво резерви, јер се купује из домаће валуте - динара.
Трећи стуб нашег пута до 50 тона била је пажљиво планирана куповина на међународном тржишту. НБС је међународне куповине обавила у три наврата – у октобру 2019, у новембру 2020. и у јулу 2024. године. Сваки пут преко Банке за међународна поравнања – BIS – најреномираније институције и партнера који је, кроз дискретност и професионализам, омогућио да куповине буду реализоване без икаквих утицаја на тржишну цену. Управо је однос који смо изградили са БИС-ом један од разлога због којих сам са задовољством прихватила позив да на ову тему говорим на данашњем скупу. Прва куповина из 2019. године донела је Србији девет тона злата, по просечној цени од 1.503 долара по унци. Другу куповина од три тоне обавили смо у новембру 2020. године, по просечној цени од 1.879 долара. Трећа куповина, из 2024. године, била је на нивоу од скоро пет тона, по просечној цени од 2.368 долара по унци. Данас, када се цена злата креће око 4.000 долара, вредност само ових полуга већа је за више од милијарду долара у односу на тренутак куповине. То потврђује да је Србија ушла у циклус куповине у право време – када је злато било далеко испод данашњих нивоа. Иако профит није био наш примарни циљ, ови подаци јесу потврда исправности наше стратегије.
Посебно желим да нагласим и одлуку коју смо донели 2021. године – да репатрирамо свих 13 тона злата које смо до тада држали у иностранству. У свету у којем се геополитички ризици брзо мењају, а сигурност резерви више није нешто што се подразумева, одлучили смо да злато буде тамо где су и институције које за њега гарантују – у Србији. Данас се само последња куповина из 2024. године, због логистичких разлога, привремено налази у Швајцарској, на алоцираном рачуну НБС. Сво остало злато је под нашом директном контролом – у трезорима Народне банке Србије. То је одлука која је повећала сигурност резерви, ојачала поверење домаћих и међународних партнера, и истовремено потврдила да је Србија способна да управља сопственим ресурсима на највишем професионалном нивоу.
И веровали или не, иако сам преко 13 година гувернер, само једном сам отишла да видим како изгледају те полуге у трезору. Одушевила ме је пажња с којом моје колеге поступају према њима. Различита боја чоје на коју су положене полуге купљене у иностранству и у земљи, готово да је једина разлика између њих. Јер и оне које купујемо у нашем Бору имају финоћу и карактеристике упоредиве са највишим светским стандардима – чак „четири деветке“ (99,99% злата у полузи). То говори да мени није стало да попут Баје Патка стално обилазим злато, већ да ми је важнија сигурност коју оно пружа држави.
А из тог периода репатријације злата, потиче и анегдота коју бих да са вама данас поделим. Можда неки од вас знају, ако се редовније баве транспортом вредносних пошиљки, али је за нас тог јула 2021. било откровење – у авио превизу терета, иако по вредности далеко значајније од другог пртљага, злато нема предност, већ све оно што може бити кварљиво или подложно промени физичких својстава – попут цвећа, хране и друге робе. Ми смо то, драги пријатељи, сазнали на тежи и занимљивији начин, када су нас 15 минута након полетања авиона за Београд обавестили да последња тона која је договорена да буде превезена за Србију – није у авиону. Видите ме пред собом са којим жаром и енергијом говорим о свему што је важно за моју земљу и посао који обављам. Зато не треба ни да вам опишем како сам преживела тај један дан док сутрадан коначно тона злата није стигла у Београд у трезоре Народне банке Србије. Тек када сам добила фотографију из трезора, умирујуће сам поновила своју реченицу – Све ће ово једном бити само анегдота о којој ћемо са осмехом причати.
Даме и господо, злато није само број у билансу централне банке. Оно је симбол отпорности, одраз дугорочне визије и сведочанство зрелости економске политике. За Србију, златне резерве су постале један од најважнијих ослонаца финансијске стабилности. Оне представљају заштиту од инфлације, од екстерних шокова и од ризика који произилазе из глобалне неизвесности. Представљају гаранцију независности монетарне политике. Уједно, оне шаљу јасну поруку инвеститорима – да управљамо резервама одговорно, пажљиво и стратешки.
Наш пут до 50 тона злата није почео великим најавама. Почео је тихо, темељно и одговорно. Био је пут одговорности, а не амбиције. И зато сам данас поносна што могу да кажем - Србија је своју златну епоху градила паметно, а не нагло; доследно, а не импулсивно; стратешки, а не декларативно. Наша стратегија није била да трчимо трку са било ким. Наша стратегија је била да Србија буде стабилна и отпорна. Баш онаква каквом је оцењује и Међународни монетарни фонд у својим извештајима. Да Србија као мала земља укључена у међународне трговинске и токове капитала може да издржи глобалне турбуленције и у најтежим временима задржи поверење у свој финансијски систем.
Зато ћемо и у будућности наставити да градимо златне резерве на истим принципима на којима смо их и до сада градили: на диверсификацији, на опрезном планирању и на чувању суверенитета. И свакој одлуци изласка на глобално међународно тржиште претходиће детаљна анализа тренутка, услова и потребе за куповином. И то је порука свим колегама. Одлука о куповини злата не сме бити политичка већ професионална. Она не треба да буде краткорочна нити реактивна, него промишљена и са дугим деловањем.
Драги пријатељи, дозволите ми да закључим овако:
У времену у којем је свет све мање предвидив, а стабилност све више питање избора, злато постаје више од финансијске активе. Оно постаје гарант поверења. А поверење је највреднија актива сваке централне банке. Србија је данас земља која је то поверење изградила. И наставиће да га чува.
Треба да учимо једни од других, али не да опонашамо једни друге зато што смо различити, јединствени и посебни као државе и као људи. Свако од нас је јединствен, као и наш отисак прста.
Хвала вам на пажњи и хвала што сте данас део овог значајног разговора о будућности злата, будућности резерви и будућности стабилности у свету који се мења брже него икада раније.
Кабинет гувернера
