28/09/2026
Поштоване даме и господо, уважени представници осигуравајућих друштава и банака, драге колегинице и колеге,
Обраћање ћу започети стиховима:
У чијим су рукама карте?
Без пристанка оног ко одлучује о свему
ништа се не решава.
И онај што мора да прода,
и онај што мора да купи,
оронуће, остаће само бешчашће,
кривица, кајање, освета.
Шта је старије?
Шта дуже траје и ко уједа најљуће?
Један у светло гледа,
други само сјај види.
Један нуди, гресима купује,
други пристаје.
Други не бира и избора нема,
карте су у туђим рукама.
Али се никад и ничим не затвара пукотина
њихових мрачних дубина.
Светло не допире до човека
који се светлости не да.
Заслепљени, други пут не виде,
води их мрак и њихова глад,
за својом природом човек иде.
На први поглед као мало
изгледа много оно што човек жели,
а још није освојио.
Кад жељу оствари и то добије,
из мрака ничу нове жеље,
глад све већа постаје.
Кад један прода и други купи,
карте ће се поново делити,
али ће све безвредно постати.
Јефтине жеље, још јефтинији људи,
једино расте глад неутољива
и у људима звери буди.
И онај што мора да прода,
и онај што мора да купи,
оронуће, остаће само бешчашће,
кривица, кајање, освета.
Шта је старије?
Шта дуже траје и ко уједа најљуће?
У контексту конференције, трендова и предвиђања желим да на образу било кога од нас ко седи у овој сали не остане ни бешчашће, ни жеља за осветом, него понос трагова које остављамо иза себе.
И зато ћу, уважена господо, своје данашње обраћање започети питањем које је много старије и од осигурања и банкарства.
Шта је будућност? Да ли је то оно што ће нам се догодити? Или је будућност оно што данас, захваљујући знању и искуству, можемо довољно добро да наслутимо? Банке и осигуравајућа друштва имају много више заједничког него што се то на први поглед види. Једни управљају новцем. Други управљају ризиком. Једни позајмљују будућности новац. Други од будућности купују извесност. А и једни и други, на крају, раде са истом ствари – с поверењем.
Јер човек који оставља свој новац банци верује да ће му бити доступан када му затреба. Човек који плаћа осигурање верује да ће, када му се догоди оно што није желео, неко стати уз њега.
Дакле, иза биланса, премије, камате, капитала, резервација и свих наших компликованих табела налази се нешто веома једноставно – реч верујем.
А то је можда најстарија финансијска институција на свету. Наши преци нису имали Базел стандарде, Солвентност II, стрес-тестове, AI моделе и big data.
Имали су њиву, стоку, кућу и једну врло корисну пословицу: „Не стављај сва јаја у исту корпу.” Данас бисмо ту исту мудрост могли да преведемо на језик финансијског сектора, само би другачије звучало: диверсификација, управљање ризиком, капитална адекватност, отпорност система… Мудар и опрезан човек би то сажео у једноставну реченицу: „Не оставља се све вредно на једно место.”
Али 2026. година доноси једну нову околност. Није проблем само у томе што се свет мења. Проблем је што се мења брже него што се ми навикавамо на претходну промену. Тек што разумемо једну технологију, појављује се друга. Тек што прилагодимо пословни модел, мења се понашање клијената. Тек што успоставимо нови начин заштите, појави се нови ризик. Тек што научимо како да користимо вештачку интелигенцију, морамо да научимо и како да живимо с последицама њене употребе.
И зато данас више није довољно питати: „Шта ће се променити?” Промена је извесна. Право питање гласи: „Колико брзо можемо да разумемо промену?”
А ту се банке и осигуравачи поново сусрећу. Јер и банкарство и осигурање почивају на једној готово филозофској дисциплини: доношењу одлука у условима непотпуног знања.
Банкар никада не зна са апсолутном сигурношћу шта ће се догодити с његовим клијентом. Осигуравач никада не зна са апсолутном сигурношћу када ће се ризик материјализовати. Али обојица морају да донесу одлуку. И то не сутра. Данас.
На основу података које имају. На основу искуства које поседују. И на основу процене онога што још не могу да знају. То је можда најлепша дефиниција пословне мудрости: Не знати све – али знати довољно да донесеш добру одлуку.
Народ каже: „Ко рано рани, две среће граби.” Данас та пословица треба да гласи: „Ко рано рани – не мора да граби”. Јер када промена постане очигледна свима, она више није предност. Предност је видети је док је још само мали сигнал.
Док други кажу: „Ма то је пролазно.” Док тржиште каже: „Видећемо.” Док организација каже: „Сачекајмо још мало.” А онда се једног јутра пробудимо и схватимо – тренд више није тренд, постао је стварност.
Зато су можда најважнији трендови 2026. управо они који мењају начин на који доносимо одлуке. Вештачка интелигенција мења начин на који обрађујемо информације. Дигитализација мења начин на који разговарамо с клијентом.
Промене у понашању потрошача мењају оно што клијент очекује од банке и осигуравача. Нови ризици мењају начин на који их процењујемо. А све већа количина информација парадоксално нас доводи до новог проблема: Како да разликујемо информацију од знања?
Јер није исто имати милион података и разумети шта они значе. Рачунар може да нам каже шта се догодило. Аналитика може да нам покаже шта би могло да се догоди. Али неко ипак мора да одлучи: „Шта ћемо ми сада урадити?” Ту технологија престаје да буде питање технике. И постаје питање одговорности.
И ту бих направила још једну малу разлику између прошлости и будућности. Некада је највећа предност била информација. Ко зна више – зна више. Данас информацију имају готово сви. Зато ће све важнија бити способност да се од огромне количине информација издвоји оно што је важно. Другим речима: Будућност неће припадати ономе ко има највише података, него ономе ко из података уме да извуче прави смисао.
Али постоји нешто што ниједан алгоритам не може да нам гарантује. Поверење. Можемо аутоматизовати процес. Можемо дигитализовати услугу. Можемо убрзати одлуку. Можемо персонализовати понуду.
Али када човек изгуби поверење – ниједан алгоритам није довољан да се изгубљено поверење поново стекне. Зато ће можда највећи луксуз будућности бити нешто што је некада било сасвим обично: човек коме верујемо. И зато ми је драго што су данас заједно представници банака и осигуравајућих друштава. Јер управо у тој сарадњи лежи једна од важних порука нашег времена: финансијске институције више нису острва. Клијент их не посматра кроз наше организационе шеме. Он не размишља: „Сада сам корисник банкарског производа, а за седам минута постаћу корисник осигуравајућег.”
Он види један једини живот – свој. Једну кућу. Један аутомобил. Једну породицу. Један посао. Једну инвестицију. Једну будућност. И очекује да систем око њега буде повезан онолико колико је повезан његов живот. То је можда један од највећих изазова пред нама – да престанемо да размишљамо само о производима и почнемо још више да размишљамо о човеку коме их нудимо.
Јер на крају, банка не продаје само кредит. Осигуравајуће друштво не продаје само полису. Банке дају човеку могућност да нешто оствари данас што би иначе морао да чека годинама. Осигуравачи му дају могућност да, упркос непредвиђеном догађају, сачува оно што је стварао годинама. Једни помажу човеку да гради будућност. Други да је заштити. А човек између тога покушава да живи свој живот.
Можда је управо то наша заједничка одговорност.
Зато не бих волела да данас покушавамо да предвидимо будућност. Јер, да будемо искрени: она никада није била нарочито кооперативна када смо покушавали да је предвидимо. Она тражи да је разумемо. Да питамо: Шта долази? Шта се већ догађа, а ми га још нисмо довољно озбиљно схватили? Који ризици тек долазе? Које прилике још не видимо?
И, можда најважније: Шта ћемо урадити другачије када изађемо из ове сале?
Јер постоји једна реченица коју бих данас волела, ако не да је потпуно заборавимо, оно да оставимо по страни: Колико пута сте у животу чули оно: „Тако смо одувек радили.” То је можда најскупља реченица у пословању. Јер прошлост је одличан учитељ. Али је веома лош стратег за будућност.
Историја нас учи да мудрост почиње признањем да не знамо све. Наша индустрија нас сваког дана учи нечему сличном. Не можемо знати све ризике. Не можемо предвидети сваки догађај. Не можемо контролисати све промене. Али можемо да будемо спремнији. Можемо да слушамо. Можемо да учимо. Можемо да мењамо оно што више не функционише. И можемо да градимо оно што ниједан тренд не може да застари и одузме му вредност – поверење.
Зато бих све вас питала: Ако је будућност неизвесна – шта је онда оно у шта можемо бити сигурни? Можда је одговор једноставан: Не можемо бити сигурни шта ће се догодити.
Али је наш посао да будемо спремни. Банке да подрже оно што људи желе да изграде. Осигуравачи да заштите оно што људи не желе да изгубе. А заједно – да учинимо да неизвесност будућности не буде разлог за страх, већ простор за одговорну одлуку. И то је, по мени, много више од било какве пословне агенде.
То је озбиљан друштвени задатак. Хајде да данас не покушавамо да предвидимо будућност. Хајде да будемо међу онима који ће је први разумети и спремно дочекати. Да не будемо они који реагују на оно што је већ пред нама, већ да спремно дочекамо све оно што се, што би старији рекли, иза брда ваља и што бубњеви из даљина најављују.
Желим само да додам још две-три реченице у којима ћу вам рећи шта смо ми, поред овог, на чему је заснована прича о којој сам говорила, урадили, да би овим кључним трендовима, три пута поновљену реченицу о поверењу и вери у људе учинили реалном. Немојте ми замерити што ћу поновити да се финансијски систем не гради само у добрим годинама, он се гради и за године када ће бити тешко, а било је таквих година.
Кад сам ја у августу 2012. године дошла на чело Народне банке Србије затекла сам двоцифрену инфлацију и динар који је за само четири године изгубио 33,2% вредности, а на његову одбрану је потрошено 5,7 милијарди евра. На одбрану тог курса потрошено је из девизних резерви Народне банке Србије 5,7 милијарди евра, а динар ипак није одбрањен. Сваки пети кредит је био проблематичан, а с таквим оптерећењем тешко се финансирала нова производња.
И зато право питање за нас, као регулатора и супервизора, и за банке и за осигуравајућа друштва, али и за сваког од нас појединачно није само да ли је систем данас стабилан, већ да ли ће остати стабилан и онда када се промене околности које данас још не можемо у потпуности да предвидимо.
Управо у одговору на то питање ја видим суштину онога што данас зовемо отпорношћу. Јер стабилност није одсуство ризика, стабилност је способност да се ризик препозна, измери, преузме када је оправдан и ограничи онда када постаје опасан. Отпорност и способност да после сваког изазова останемо јаки, да функционишемо, да финансирамо привреду, да штитимо грађане и да гледамо даље од тренутног тренда и тренутне кризе. Стабилност је оно што смо изградили, а отпорност је оно што сада морамо да сачувамо. Зато стабилност и отпорност нису исто, али једно им је заједничко – нема коначних победа.
Данас с правом можемо рећи да је банкарски сектор Србије стабилан, добро капитализован и високо ликвидан. Актива банкарског сектора достигла је на крају јула 2026. године 7.353 милијарде динара. Кредитна активност расте, квалитет активе се побољшава, учешће проблематичних кредита је на историјски најнижем нивоу од 1,98%, а код стамбених кредита тај показатељ је испод 1%. Показатељ адекватности капитала на крају јуна 2026. од преко 20% говори да банкарски сектор има капитални простор да апсорбује губитке. О снажној ликвидности, двоструко вишој од прописаних регулаторних минимума не треба ни говорити. LCR износи 199,14%. И све су то важни бројеви.
Али постоји једна врста капитала која се не види ни у једном од биланса, а на њему почива. То је поверење. И оно се не ствара једним добрим тромесечјем, не ствара се једном одлуком, нити се законом може прописати. Не можемо га купити. Оно се гради годинама, а губи у једном дану. Зато заједно морамо да чувамо стечено поверење грађана, привреде и инвеститора да ће институције, свака од нас, бити ту онда када им буду најпотребније.
И управо ту долазимо до сектора осигурања које није трошак. Оно је инфраструктура сигурности.
Осигурање често посматрамо кроз премију, штету, полису, ликвидност, солвентност. И све су то важне категорије. Али ако осигурање посматрамо само кроз бројеве, промашили смо његову најважнију економску функцију. Осигурање је економија поверења. Оно омогућава човеку да планира будућност иако зна да будућност није могуће контролисати. Оно омогућава привреди да инвестира иако зна да инвестиција носи ризик. Оно омогућава банци да кредитира јер зна да се део ризика може пренети. И зато осигурање није само посао преузимања ризика. Друштва за осигурање су институционализовани штит који ризику одузима моћ да уништи оно што смо годинама стварали. То је дубља економска вредност.
У претходних четрнаест година укупна премија је са 61,5 повећана на 191,5 милијарди динара, укупна имовина са 140,5 на 455,7 милијарди динара, капитал са 35,6 на 98,3 милијарде динара, удео премије у бруто домаћем производу порастао је на 1,8 процената, решене штете са 27 на 96,9 милијарди динара и тај тренд се наставља.
То нам говори нешто важно: Осигурање бележи не само раст тржишта већ раст способности друштва да поднесе ризик. То су резултати који заслужују поштовање. Али носе са собом и обавезу. Јер што је сектор већи, већа је и његова одговорност. Што је више грађана и привреде који му верују, то је већа цена сваког неодговорног поступања. Зато бих данас посебно истакла: Највећи ризик за осигурање није само ризик који се налази у полиси. Највећи ризик је губитак поверења у саму институцију осигурања. Зато је важно разумети да регулатива није препрека развоју. Добра регулатива је темељ поверења и здравог развоја.
Она не спречава иновацију. Она спречава да иновација постане изговор за неодговорност. Не желимо да спречимо нове трендове, нити да спречимо да ризици настану, али не смемо себи да дозволимо да их игноришемо. Трендови су и у области такозване вештачке интелигенције, дигитализације, климатским променама, геополитичким околностима, на тржишту енергената, новим пословним моделима, новим очекивањима корисника, али једна ствар није нова. Најопаснији ризик је онај за који смо уверени да нам се не може догодити.
Зато Народна банка Србије није ни кочничар нити посматрач промена, већ чувар и гарант финансијског поретка.
Сви сте већ добро упознати с новим регулаторним оквиром – Нацртом закона о кредитним институцијама, Нацртом закона о осигурању, Нацртом закона о финансијским конгломератима... Суштина тих закона није у њиховим називима, суштина је у томе да правила морају да прате и развој и ризик, а не да ризик престигне правила. Наш циљ није да будемо формално усклађени са Европском унијом. Наш циљ је да стандарде претворимо у домаћу снагу и способност, да боље штитимо кориснике, да јачамо институције, да омогућимо иновације, али пре свега да будемо сигурни да цена иновације никада не буде плаћена губитком поверења.
Желела бих да закључим ово своје излагање реченицом која је молба и захтев, а и спроводићемо је путем супервизије за коју смо задужени.
Будимо они који ћемо будућности омогућити одржив систем вредан поверења.
А ми као финансијски сектор, у свим његовим видовима, уз подршку врло активне и проактивне Привредне коморе Србије, сматрам да ћемо одговорити свим изазовима који су пред нама, никада не заборављајући да све радимо за људе и с људима.
Захваљујем на пажњи.
Кабинет гувернера
