28.09.2026.
Poštovane dame i gospodo, uvaženi predstavnici osiguravajućih društava i banaka, drage koleginice i kolege,
Obraćanje ću započeti stihovima:
U čijim su rukama karte?
Bez pristanka onog ko odlučuje o svemu
ništa se ne rešava.
I onaj što mora da proda,
i onaj što mora da kupi,
oronuće, ostaće samo beščašće,
krivica, kajanje, osveta.
Šta je starije?
Šta duže traje i ko ujeda najljuće?
Jedan u svetlo gleda,
drugi samo sjaj vidi.
Jedan nudi, gresima kupuje,
drugi pristaje.
Drugi ne bira i izbora nema,
karte su u tuđim rukama.
Ali se nikad i ničim ne zatvara pukotina
njihovih mračnih dubina.
Svetlo ne dopire do čoveka
koji se svetlosti ne da.
Zaslepljeni, drugi put ne vide,
vodi ih mrak i njihova glad,
za svojom prirodom čovek ide.
Na prvi pogled kao malo
izgleda mnogo ono što čovek želi,
a još nije osvojio.
Kad želju ostvari i to dobije,
iz mraka niču nove želje,
glad sve veća postaje.
Kad jedan proda i drugi kupi,
karte će se ponovo deliti,
ali će sve bezvredno postati.
Jeftine želje, još jeftiniji ljudi,
jedino raste glad neutoljiva
i u ljudima zveri budi.
I onaj što mora da proda,
i onaj što mora da kupi,
oronuće, ostaće samo beščašće,
krivica, kajanje, osveta.
Šta je starije?
Šta duže traje i ko ujeda najljuće?
U kontekstu konferencije, trendova i predviđanja želim da na obrazu bilo koga od nas ko sedi u ovoj sali ne ostane ni beščašće, ni želja za osvetom, nego ponos tragova koje ostavljamo iza sebe.
I zato ću, uvažena gospodo, svoje današnje obraćanje započeti pitanjem koje je mnogo starije i od osiguranja i bankarstva.
Šta je budućnost? Da li je to ono što će nam se dogoditi? Ili je budućnost ono što danas, zahvaljujući znanju i iskustvu, možemo dovoljno dobro da naslutimo? Banke i osiguravajuća društva imaju mnogo više zajedničkog nego što se to na prvi pogled vidi. Jedni upravljaju novcem. Drugi upravljaju rizikom. Jedni pozajmljuju budućnosti novac. Drugi od budućnosti kupuju izvesnost. A i jedni i drugi, na kraju, rade sa istom stvari – s poverenjem.
Jer čovek koji ostavlja svoj novac banci veruje da će mu biti dostupan kada mu zatreba. Čovek koji plaća osiguranje veruje da će, kada mu se dogodi ono što nije želeo, neko stati uz njega.
Dakle, iza bilansa, premije, kamate, kapitala, rezervacija i svih naših komplikovanih tabela nalazi se nešto veoma jednostavno – reč verujem.
A to je možda najstarija finansijska institucija na svetu. Naši preci nisu imali Bazel standarde, Solventnost II, stres-testove, AI modele i big data.
Imali su njivu, stoku, kuću i jednu vrlo korisnu poslovicu: „Ne stavljaj sva jaja u istu korpu.” Danas bismo tu istu mudrost mogli da prevedemo na jezik finansijskog sektora, samo bi drugačije zvučalo: diversifikacija, upravljanje rizikom, kapitalna adekvatnost, otpornost sistema… Mudar i oprezan čovek bi to sažeo u jednostavnu rečenicu: „Ne ostavlja se sve vredno na jedno mesto.”
Ali 2026. godina donosi jednu novu okolnost. Nije problem samo u tome što se svet menja. Problem je što se menja brže nego što se mi navikavamo na prethodnu promenu. Tek što razumemo jednu tehnologiju, pojavljuje se druga. Tek što prilagodimo poslovni model, menja se ponašanje klijenata. Tek što uspostavimo novi način zaštite, pojavi se novi rizik. Tek što naučimo kako da koristimo veštačku inteligenciju, moramo da naučimo i kako da živimo s posledicama njene upotrebe.
I zato danas više nije dovoljno pitati: „Šta će se promeniti?” Promena je izvesna. Pravo pitanje glasi: „Koliko brzo možemo da razumemo promenu?”
A tu se banke i osiguravači ponovo susreću. Jer i bankarstvo i osiguranje počivaju na jednoj gotovo filozofskoj disciplini: donošenju odluka u uslovima nepotpunog znanja.
Bankar nikada ne zna sa apsolutnom sigurnošću šta će se dogoditi s njegovim klijentom. Osiguravač nikada ne zna sa apsolutnom sigurnošću kada će se rizik materijalizovati. Ali obojica moraju da donesu odluku. I to ne sutra. Danas.
Na osnovu podataka koje imaju. Na osnovu iskustva koje poseduju. I na osnovu procene onoga što još ne mogu da znaju. To je možda najlepša definicija poslovne mudrosti: Ne znati sve – ali znati dovoljno da doneseš dobru odluku.
Narod kaže: „Ko rano rani, dve sreće grabi.” Danas ta poslovica treba da glasi: „Ko rano rani – ne mora da grabi”. Jer kada promena postane očigledna svima, ona više nije prednost. Prednost je videti je dok je još samo mali signal.
Dok drugi kažu: „Ma to je prolazno.” Dok tržište kaže: „Videćemo.” Dok organizacija kaže: „Sačekajmo još malo.” A onda se jednog jutra probudimo i shvatimo – trend više nije trend, postao je stvarnost.
Zato su možda najvažniji trendovi 2026. upravo oni koji menjaju način na koji donosimo odluke. Veštačka inteligencija menja način na koji obrađujemo informacije. Digitalizacija menja način na koji razgovaramo s klijentom.
Promene u ponašanju potrošača menjaju ono što klijent očekuje od banke i osiguravača. Novi rizici menjaju način na koji ih procenjujemo. A sve veća količina informacija paradoksalno nas dovodi do novog problema: Kako da razlikujemo informaciju od znanja?
Jer nije isto imati milion podataka i razumeti šta oni znače. Računar može da nam kaže šta se dogodilo. Analitika može da nam pokaže šta bi moglo da se dogodi. Ali neko ipak mora da odluči: „Šta ćemo mi sada uraditi?” Tu tehnologija prestaje da bude pitanje tehnike. I postaje pitanje odgovornosti.
I tu bih napravila još jednu malu razliku između prošlosti i budućnosti. Nekada je najveća prednost bila informacija. Ko zna više – zna više. Danas informaciju imaju gotovo svi. Zato će sve važnija biti sposobnost da se od ogromne količine informacija izdvoji ono što je važno. Drugim rečima: Budućnost neće pripadati onome ko ima najviše podataka, nego onome ko iz podataka ume da izvuče pravi smisao.
Ali postoji nešto što nijedan algoritam ne može da nam garantuje. Poverenje. Možemo automatizovati proces. Možemo digitalizovati uslugu. Možemo ubrzati odluku. Možemo personalizovati ponudu.
Ali kada čovek izgubi poverenje – nijedan algoritam nije dovoljan da se izgubljeno poverenje ponovo stekne. Zato će možda najveći luksuz budućnosti biti nešto što je nekada bilo sasvim obično: čovek kome verujemo. I zato mi je drago što su danas zajedno predstavnici banaka i osiguravajućih društava. Jer upravo u toj saradnji leži jedna od važnih poruka našeg vremena: finansijske institucije više nisu ostrva. Klijent ih ne posmatra kroz naše organizacione šeme. On ne razmišlja: „Sada sam korisnik bankarskog proizvoda, a za sedam minuta postaću korisnik osiguravajućeg.”
On vidi jedan jedini život – svoj. Jednu kuću. Jedan automobil. Jednu porodicu. Jedan posao. Jednu investiciju. Jednu budućnost. I očekuje da sistem oko njega bude povezan onoliko koliko je povezan njegov život. To je možda jedan od najvećih izazova pred nama – da prestanemo da razmišljamo samo o proizvodima i počnemo još više da razmišljamo o čoveku kome ih nudimo.
Jer na kraju, banka ne prodaje samo kredit. Osiguravajuće društvo ne prodaje samo polisu. Banke daju čoveku mogućnost da nešto ostvari danas što bi inače morao da čeka godinama. Osiguravači mu daju mogućnost da, uprkos nepredviđenom događaju, sačuva ono što je stvarao godinama. Jedni pomažu čoveku da gradi budućnost. Drugi da je zaštiti. A čovek između toga pokušava da živi svoj život.
Možda je upravo to naša zajednička odgovornost.
Zato ne bih volela da danas pokušavamo da predvidimo budućnost. Jer, da budemo iskreni: ona nikada nije bila naročito kooperativna kada smo pokušavali da je predvidimo. Ona traži da je razumemo. Da pitamo: Šta dolazi? Šta se već događa, a mi ga još nismo dovoljno ozbiljno shvatili? Koji rizici tek dolaze? Koje prilike još ne vidimo?
I, možda najvažnije: Šta ćemo uraditi drugačije kada izađemo iz ove sale?
Jer postoji jedna rečenica koju bih danas volela, ako ne da je potpuno zaboravimo, ono da ostavimo po strani: Koliko puta ste u životu čuli ono: „Tako smo oduvek radili.” To je možda najskuplja rečenica u poslovanju. Jer prošlost je odličan učitelj. Ali je veoma loš strateg za budućnost.
Istorija nas uči da mudrost počinje priznanjem da ne znamo sve. Naša industrija nas svakog dana uči nečemu sličnom. Ne možemo znati sve rizike. Ne možemo predvideti svaki događaj. Ne možemo kontrolisati sve promene. Ali možemo da budemo spremniji. Možemo da slušamo. Možemo da učimo. Možemo da menjamo ono što više ne funkcioniše. I možemo da gradimo ono što nijedan trend ne može da zastari i oduzme mu vrednost – poverenje.
Zato bih sve vas pitala: Ako je budućnost neizvesna – šta je onda ono u šta možemo biti sigurni? Možda je odgovor jednostavan: Ne možemo biti sigurni šta će se dogoditi.
Ali je naš posao da budemo spremni. Banke da podrže ono što ljudi žele da izgrade. Osiguravači da zaštite ono što ljudi ne žele da izgube. A zajedno – da učinimo da neizvesnost budućnosti ne bude razlog za strah, već prostor za odgovornu odluku. I to je, po meni, mnogo više od bilo kakve poslovne agende.
To je ozbiljan društveni zadatak. Hajde da danas ne pokušavamo da predvidimo budućnost. Hajde da budemo među onima koji će je prvi razumeti i spremno dočekati. Da ne budemo oni koji reaguju na ono što je već pred nama, već da spremno dočekamo sve ono što se, što bi stariji rekli, iza brda valja i što bubnjevi iz daljina najavljuju.
Želim samo da dodam još dve-tri rečenice u kojima ću vam reći šta smo mi, pored ovog, na čemu je zasnovana priča o kojoj sam govorila, uradili, da bi ovim ključnim trendovima, tri puta ponovljenu rečenicu o poverenju i veri u ljude učinili realnom. Nemojte mi zameriti što ću ponoviti da se finansijski sistem ne gradi samo u dobrim godinama, on se gradi i za godine kada će biti teško, a bilo je takvih godina.
Kad sam ja u avgustu 2012. godine došla na čelo Narodne banke Srbije zatekla sam dvocifrenu inflaciju i dinar koji je za samo četiri godine izgubio 33,2% vrednosti, a na njegovu odbranu je potrošeno 5,7 milijardi evra. Na odbranu tog kursa potrošeno je iz deviznih rezervi Narodne banke Srbije 5,7 milijardi evra, a dinar ipak nije odbranjen. Svaki peti kredit je bio problematičan, a s takvim opterećenjem teško se finansirala nova proizvodnja.
I zato pravo pitanje za nas, kao regulatora i supervizora, i za banke i za osiguravajuća društva, ali i za svakog od nas pojedinačno nije samo da li je sistem danas stabilan, već da li će ostati stabilan i onda kada se promene okolnosti koje danas još ne možemo u potpunosti da predvidimo.
Upravo u odgovoru na to pitanje ja vidim suštinu onoga što danas zovemo otpornošću. Jer stabilnost nije odsustvo rizika, stabilnost je sposobnost da se rizik prepozna, izmeri, preuzme kada je opravdan i ograniči onda kada postaje opasan. Otpornost i sposobnost da posle svakog izazova ostanemo jaki, da funkcionišemo, da finansiramo privredu, da štitimo građane i da gledamo dalje od trenutnog trenda i trenutne krize. Stabilnost je ono što smo izgradili, a otpornost je ono što sada moramo da sačuvamo. Zato stabilnost i otpornost nisu isto, ali jedno im je zajedničko – nema konačnih pobeda.
Danas s pravom možemo reći da je bankarski sektor Srbije stabilan, dobro kapitalizovan i visoko likvidan. Aktiva bankarskog sektora dostigla je na kraju jula 2026. godine 7.353 milijarde dinara. Kreditna aktivnost raste, kvalitet aktive se poboljšava, učešće problematičnih kredita je na istorijski najnižem nivou od 1,98%, a kod stambenih kredita taj pokazatelj je ispod 1%. Pokazatelj adekvatnosti kapitala na kraju juna 2026. od preko 20% govori da bankarski sektor ima kapitalni prostor da apsorbuje gubitke. O snažnoj likvidnosti, dvostruko višoj od propisanih regulatornih minimuma ne treba ni govoriti. LCR iznosi 199,14%. I sve su to važni brojevi.
Ali postoji jedna vrsta kapitala koja se ne vidi ni u jednom od bilansa, a na njemu počiva. To je poverenje. I ono se ne stvara jednim dobrim tromesečjem, ne stvara se jednom odlukom, niti se zakonom može propisati. Ne možemo ga kupiti. Ono se gradi godinama, a gubi u jednom danu. Zato zajedno moramo da čuvamo stečeno poverenje građana, privrede i investitora da će institucije, svaka od nas, biti tu onda kada im budu najpotrebnije.
I upravo tu dolazimo do sektora osiguranja koje nije trošak. Ono je infrastruktura sigurnosti.
Osiguranje često posmatramo kroz premiju, štetu, polisu, likvidnost, solventnost. I sve su to važne kategorije. Ali ako osiguranje posmatramo samo kroz brojeve, promašili smo njegovu najvažniju ekonomsku funkciju. Osiguranje je ekonomija poverenja. Ono omogućava čoveku da planira budućnost iako zna da budućnost nije moguće kontrolisati. Ono omogućava privredi da investira iako zna da investicija nosi rizik. Ono omogućava banci da kreditira jer zna da se deo rizika može preneti. I zato osiguranje nije samo posao preuzimanja rizika. Društva za osiguranje su institucionalizovani štit koji riziku oduzima moć da uništi ono što smo godinama stvarali. To je dublja ekonomska vrednost.
U prethodnih četrnaest godina ukupna premija je sa 61,5 povećana na 191,5 milijardi dinara, ukupna imovina sa 140,5 na 455,7 milijardi dinara, kapital sa 35,6 na 98,3 milijarde dinara, udeo premije u bruto domaćem proizvodu porastao je na 1,8 procenata, rešene štete sa 27 na 96,9 milijardi dinara i taj trend se nastavlja.
To nam govori nešto važno: Osiguranje beleži ne samo rast tržišta već rast sposobnosti društva da podnese rizik. To su rezultati koji zaslužuju poštovanje. Ali nose sa sobom i obavezu. Jer što je sektor veći, veća je i njegova odgovornost. Što je više građana i privrede koji mu veruju, to je veća cena svakog neodgovornog postupanja. Zato bih danas posebno istakla: Najveći rizik za osiguranje nije samo rizik koji se nalazi u polisi. Najveći rizik je gubitak poverenja u samu instituciju osiguranja. Zato je važno razumeti da regulativa nije prepreka razvoju. Dobra regulativa je temelj poverenja i zdravog razvoja.
Ona ne sprečava inovaciju. Ona sprečava da inovacija postane izgovor za neodgovornost. Ne želimo da sprečimo nove trendove, niti da sprečimo da rizici nastanu, ali ne smemo sebi da dozvolimo da ih ignorišemo. Trendovi su i u oblasti takozvane veštačke inteligencije, digitalizacije, klimatskim promenama, geopolitičkim okolnostima, na tržištu energenata, novim poslovnim modelima, novim očekivanjima korisnika, ali jedna stvar nije nova. Najopasniji rizik je onaj za koji smo uvereni da nam se ne može dogoditi.
Zato Narodna banka Srbije nije ni kočničar niti posmatrač promena, već čuvar i garant finansijskog poretka.
Svi ste već dobro upoznati s novim regulatornim okvirom – Nacrtom zakona o kreditnim institucijama, Nacrtom zakona o osiguranju, Nacrtom zakona o finansijskim konglomeratima... Suština tih zakona nije u njihovim nazivima, suština je u tome da pravila moraju da prate i razvoj i rizik, a ne da rizik prestigne pravila. Naš cilj nije da budemo formalno usklađeni sa Evropskom unijom. Naš cilj je da standarde pretvorimo u domaću snagu i sposobnost, da bolje štitimo korisnike, da jačamo institucije, da omogućimo inovacije, ali pre svega da budemo sigurni da cena inovacije nikada ne bude plaćena gubitkom poverenja.
Želela bih da zaključim ovo svoje izlaganje rečenicom koja je molba i zahtev, a i sprovodićemo je putem supervizije za koju smo zaduženi.
Budimo oni koji ćemo budućnosti omogućiti održiv sistem vredan poverenja.
A mi kao finansijski sektor, u svim njegovim vidovima, uz podršku vrlo aktivne i proaktivne Privredne komore Srbije, smatram da ćemo odgovoriti svim izazovima koji su pred nama, nikada ne zaboravljajući da sve radimo za ljude i s ljudima.
Zahvaljujem na pažnji.
Kabinet guvernera
