03.06.2021.
Pitanja: Šta se dešava ako se ček pusti, a ne stigne na naplatu, da li se briše iz evidencije? Da li postoji rok za zadržavanje čekova koji nisu realizovani i može li se platiti kamata ili kazna za to? Šta se dešava ako je pušten ček bez datuma? Kako se ček poništava? Dešavalo se u praksi da klijenti banaka plate ogromne kamate za neki nekada nerealizovani ček, pa možete li dati objašnjenje kako to da se spreči i da li nemaran odnos prema broju uzetih čekova, nevođenju evidencije o njihovoj realizaciji može da dovede klijenta u problem?
Odgovor: Upotreba čeka je uređena Zakonom o čeku kojim je, između ostalog, jasno propisano šta ček mora da sadrži, u kome periodu mora biti podnet na isplatu, kao i amortizacija čeka.
Ukazujemo da se ček koji banka da svom klijentu kako bi ih taj klijent izdao drugom licu radi plaćanja novčane obaveze prema tom licu može obrisati iz evidencije čekova banke samo ako je ček podnet na naplatu i naplaćen ili ako je poništen u skladu sa zakonom. U svim drugim slučajevima klijent banke kome je banka omogućila korišćenje čekova i izdala mu čekovni blanket, dužan je da obezbedi sredstva na računu u banci kojim će pokriti iznos na koji glasi ček, a najviše do 5.000 dinara (što predstavlja iznos koji je sporazumom banaka utvrđen kao najviši iznos na koji može da glasi jedan ček).
U skaldu sa Zakonom o čeku, ček sadrži sledeće obavezne elemente:
Ček koji je plativ u zemlji može se trasirati samo na banku (dakle može se podneti samo banci na naplatu), a isprava u kojoj ne bi bilo ma kojeg od elemenata koji su gore navedeni i koja nije trasirana na banku ne vredi kao ček.
Pritom, ako nije naročito određeno, kao mesto plaćanja važi ono mesto koje je označeno pored trasatovog imena (sedište banke), a ček u kome nije naznačeno mesto izdavanja smatra se da je izdat u mestu koje je označeno pored trasantovog imena (ime klijenta banke koji izdavanjem čeka izmiruje svoju novčanu obavezu prema primaocu plaćanja).
Zakon jasno propisuje da, čak i ako bi se kamata upisala na čekovni blanket, smatrala bi se nepostojećom.
Dakle, prilikom izdavanja čeka, klijent banke, mora da upiše datum izdavanja čeka, u suprotnom ukoliko izdavalac čeka izda ček svom poveriocu bez popunjavanja datuma, preuzima na sebe rizik od nastanka štete i teret dokazivanja da datum koji je upisan na čeku koji je on potpisao, nije on upisao ili da nije saglasan sa tim datumom. S obzirom na to da izdavalac čeka mora da potpiše ček koji izdaje, svojim potpisom on potvrđuje tačnost svih podataka koji su upisani na čeku koji je podnet na naplatu. Zakonom o čeku je predviđeno da izdavalac čeka (trasant) odgovara za isplatu i svaka odredba kojom bi se on oslobađao odgovornosti, a koja bi bila upisana na čekovnom blanketu, smatra se nevažećom.
Kada je reč o roku za podnošenje na isplatu, Zakon o čeku jasno predviđa da se ček plaća po viđenju, a ček koji se podnosi na isplatu banci u našoj zemlji mora se podneti u roku od osam dana, od dana izdanja čeka, ako je mesto izdanja i plaćanja u našoj zemlji jedno isto, odnosno u roku od petnest dana ako su to različita mesta.
Ček može da bude opozvan kad protekne rok koji je određen za podnošenje radi isplate, pri čemu se time ne dovodi u pitanje novčana obaveza platioca prema primaocu plaćanja koja je nastala iz pravnog posla između tih lica.
Pritom, banka je dužna da ček isplati i pošto protekne rok za podnošenje, ako ček nije opozvan, osim ako ne postoji drugačiji sporazum. Uz to, izdavalac čeka (trasant), koji bi posle isteka roka za podnošenje, raspolagao pokrićem, mada nije punovažno opozvao ček, odgovara za naknadu štete.
Ukoliko se desi da je ček izdat, a nije podnet na isplatu u roku predviđenom zakonom, izdavalac čeka bi trebalo da proveri kod lica kojem je izdao ček zašto nije dostavljen na naplatu.
U slučaju da primalac plaćanja, kao poverilac iz osnovnog pravnog posla iz kojeg je nastala novčana obaveza u cilju čijeg izvršenja je ček izdat, ne preda banci na isplatu ček u roku predviđenom u zakonu, dolazi u poverilačku docnju, a jedna od posledica te docnje je i obaveza poverioca u docnjci da naknaditi dužniku (izdavaocu čeka) štetu nastalu usled docnje za koju odgovara.
Kao što je gore navedeno, upisivanje kamate u čekovni blanket smatra se nevažećim, s tim da ovde govorimo o kamati koju bi, da je dozvoljena, platio izdavalac čeka primaocu plaćanja. S druge strane, ako je izdavalac čeka izdao ček, a u momentu podnošenja čeka na isplatu nije obezbedio pokriće za taj ček, biće dužan da banci plati kamatu za svaki naredni koji protekne od dana kada je podnet na isplatu ček za koji nije obezbeđeno pokriće do dana kada izdavalac čeka obezbedi pokriće na računu u banci.
S tim u vezi, klijenti banaka koji žele da plaćaju čekovima, treba da vode računa o izdatim čekovima i da vode evidenciju izdatih čekova, naročito imajući u vidu datum izdavanja čeka i lica kojem su izdali ček i dužni su da obezbede pokriće za izdate čekove, jer u suprotnom mogu odgovorati za štetu koja nastane zbog toga, a koja može obuhvatati između ostalog i kamatu za nedozvoljeno prekoračenje računa u banci.
Kada je reč o poništavanju čeka, odnosno amortizaciji čeka, ona se vrši davanjem predloga za amortizaciju čeka nadležnom sudu. Predlog može dati korisnik tekućeg računa ili pravno lice koje je došlo u posed čeka prodajom robe ili vršenjem određene usluge. Sud na osnovu Zakona o vanparničnom postupku, Zakona o čeku i Zakona o menici donosi rešenje o amortizaciji - poništavanju označenog čeka (ili čekova). Pravosnažno rešenje suda o amortizaciji čekova nakon toga se dostavlja banci, koja evidentira da su ti čekovi poništeni, te se po tom osnovu ne mogu ostvariti nikakva prava. Navedeno predstavlja jedini način poništavanja čeka, jer smo u praksi nailazili na slučajeve da su građani proglašavali čekove nevažećim preko „Službenog glasnika“, što nije dovoljno, jer će banka otpisati čekove tek nakon sudskog rešenja o amortizaciji čeka.
Kabinet guvernera
