02.07.2026.
Pitanja: Kako će Narodna banka Srbije u praksi kontrolisati da savetnici o dugu i kreditni posrednici zaista ne uzimaju provizije od banaka preko povezanih lica ili offshore holding kompanija ili na neki drugi način faktički nastave da funkcionišu kao produžena ruka banaka? Ako je predviđeno da savetnici o dugu i kreditni posrednici proviziju mogu naplaćivati isključivo od klijenata, da li Narodna banka Srbije smatra da je tržište Srbije dovoljno finansijski pismeno i spremno da plaća direktno iz svog džepa naknadu za ove savetodavne usluge, i da li to može ugroziti ekonomsku održivost i razvoj ovih novih delatnosti? Da li Narodna banka Srbije ima procenu koliko trgovaca u Srbiji trenutno finansira kupce iz sopstvenih sredstava i kako će troškovi licenciranja uticati na njihovu likvidnost i marže? Na koji način će se novi zakon primenjivati na strane i domaće fintek platforme koje nude opciju „kupi sada, plati kasnije”, i da li će one morati da se registruju kao nebankarske finansijske institucije u Srbiji? Da li će novi režim dovesti do tržišne prednosti velikih maloprodajnih lanaca koji imaju kapacitet za licenciranje u odnosu na male trgovce koji ne mogu da nose regulatorne troškove? Da li Narodna banka Srbije očekuje da će većina trgovaca koji danas nude odloženo plaćanje preći u model kreditnog posredovanja banaka, čime se faktički učvršćuje uloga banaka kao jedinog izvora potrošačkog finansiranja? Kako Narodna banka Srbije planira da obezbedi efikasan nadzor nad trgovcima koji nude finansiranje u digitalnom i prekograničnom e-commerce okruženju, gde je identifikacija pravnog lica i modela finansiranja često otežana?
Odgovor: Pre nego što odgovorimo na pojedinačna pitanja, važno je da imate u vidu da je nacrt izmena i dopuna Zakona o zaštiti korisnika sačinjen iz dva razloga. Prvi je potpuno usklađivanje domaćeg pravnog okvira u vezi s kreditima potrošača s Direktivom o hipotekarnim kreditima (Mortgage Credit Directive – MCD) i Drugom direktivom o potrošačkim kreditima (Consumer Credit Directive – CCD2). Drugi, da se to usklađivanje iskoristi da se pre svega uredi tržište kreditnog posredovanja. Kada se radi o ostvarivanju prvog cilja, a imajući u vidu vaša pitanja, potrebno je da imate u vidu, i to treba otvoreno reći, da je manevarski prostor i zemalja članica, a posebno zemalja kandidata veoma sužen. Naime, iako je nekad preovladavao stav da je, za razliku od uredbi (regulations) koje se neposredno primenjuju, svrha direktive da se kroz nacionalne propise pravila prilagodi okolnostima u konkretnoj državi članici, takav stav je u praksi dovodio do velikih razlika, te je narušavao imanentan cilj svake direktive – uspostavljanje jedinstvenog tržišta. Otuda se i kroz odredbe samih direktiva ostavlja sve manje slobode za države članice u pogledu načina njihove implementacije. Drugim rečima, mogli bismo u šali, ali i zbilji, reći da je za mnoga pitanja koja ste postavili, adresa Evropska komisija. Ono što građani, a posebno bar stručna javnost mora da razume, jeste da primena prava Evropske unije ima svoje lice i naličje, te da članstvo u njoj, ima svoju cenu, između ostalog i u delimično ograničenom zakonodavnom suverenitetu, što onda može suziti mogućnost prilagođavanja regulative tržišnim uslovima konkretne države.
U svakom slučaju, Narodna banka Srbije još uvek analizira tržište, a pre svega tržište kreditnog posredovanja (broj, vrsta i način rada posrednika, odnos s bankama, visina provizija, učešće odobrenih kredita preko posrednika u ukupnoj sumi, učešće posredničkih kredita u NPL-u, itd.), tako da će nacrt svakako pretrpeti izmene pre slanja Evropskoj komisiji i docnije Narodnoj skupštini. Inače, svrha javne rasprave i jeste da nakon nje nacrt pretrpi izmene kao rezultat te rasprave, a što su te izmene veće, to je ta javna rasprava bila otvorenija i svrsishodnija.
Što se tiče Vašeg prvog pitanja, ukazujemo da Narodna banka Srbije u dosadašnjoj praksi kontrole banaka nije dozvoljavala ni mnogo manje očigledne pokušaje izigravanja propisa, pa svakako ne bi dozvolila nijedan ovakav očigledan primer. Prosto, u oblasti zaštite korisnika stepen izvesnosti kažnjavanja banke u slučaju otkrivanja takvih nepravilnosti (uz mogućnost objavljivanja nepravilnosti i kazne u javnosti) toliki je da je rizik takvog postupanja za banku isuviše visok da bi sebi dozvolila takav način postupanja, i to samo radi prikrivanja provizije posrednicima.
Zapravo, definicija vezanog i nevezanog posrednika, koja se bar u slučaju posredovanja kod stambenih kredita, mora preuzeti iz Hipotekarne direktive, dovodi do toga da posrednik koji, primera radi, ima zaključen ugovor s više od tri, četiri banke (većina na tržištu – kategorija iz definicije iz Hipotekarne direktive koju će u praksi biti teško primenjivati, ali koja se ne može menjati) upada u kategoriju nevezanog posrednika. Jedan broj država članica je onda za tu kategoriju propisao (npr. Portugalija, Hrvatska) zabranu uzimanja provizije od kreditora, kako bi se sprečio sukob interesa. To je onda dovelo do toga da su ti posrednici osnivali više (povezanih) privrednih društava kako bi svako posredovalo za grupu banaka koje ne čine većinu, te kako bi ostale u kategoriji vezanih posrednika i tako proviziju uzimale od banaka. Zbog toga je Narodna banka Srbije, i pre nego što je dobila komentare nekih od učesnika na tržištu, i sama došla do istog zaključka, a to je da iako je ideja u teoriji dobra, u praksi je neodrživo očekivati da korisnik plati kreditnom posredniku (na tržištu su to uglavnom agencije za nekretnine i investitori) pored provizije za posredovanje u kupovini nekretnine i proviziju za povezivanje s bankom (obično od 0,5–1%). Zato je gotovo izvesno da će se u tom delu nacrt izmeniti i dozvoliti i nevezanim posrednicima (posrednici koji ne rade u ime i za račun banke i koji korisnicima nude kredite različitih banaka koje čine većinu na tržištu) da naplaćuju proviziju od banke, s tim da onda ne mogu da bilo šta naplate od korisnika, osim eventualno provizije za posebne savetodavne usluge.
U okviru odgovora na prvo pitanje, dat je i odgovor na drugo, s tim da je ovde potrebno samo da preciziramo da treba praviti razliku između savetodavnih usluga i usluga savetovanja o dugu. Ideja je da savetodavne usluge, pored davalaca kredita, mogu da pružaju i kreditni posrednici (određene vrste, ne nužno svi) koji su privredna društva. S druge strane, usluga savetovanja o dugu je namenjena korisnicima koji su već u problemu sa otplatom kredita i generalno u velikim dugovima, a tu uslugu će moći da pružaju i udruženja (za zaštitu potrošača), dobrotvorne organizacije i sl. Ipak, primena instituta savetovanja o dugu odložena je na duži period, dok i sama Evropska unija ne definiše preciznije okvire za ovu uslugu.
U vezi s vašim trećim pitanjem Narodna banka Srbije trenutno ne raspolaže podacima koliko trgovaca koji su registrovani u Srbiji pruža kreditne usluge, u vidu zajma i odloženog plaćanja iz svojih sredstava. Jedan od razloga za to je i taj što je prema važećim propisima nadzor nad trgovcima koji nude takve finansijske aranžmane, koji se trenutno u tim propisima označavaju kao finansijske pogodbe, u nadležnosti Ministarstva za unutrašnju i spoljnu trgovinu. U svakom slučaju, formalno posmatrano odloženo plaćanje kod trgovaca najčešće se finansira putem debitnih i kreditnih kartica na rate i čekovima. Jedino se čekovi, i to ako se posmatraju odvojeno od Zakona o čeku, mogu uzeti kao oblik finansijske pogodbe s trgovcem. S druge strane, na tržištu se odskora oglašavaju finansijski aranžmani prema kojima investitori nude odloženo plaćanje dela (polovine) cene nekretnine na period od dve godine od useljenja, što bi primera radi bio aranžman koji bi potpao pod nov zakonski okvir.
Što se tiče uticaja troškova licenciranja trgovaca na njihove cene i marže, na te troškove i marže pre utiče samo finansiranje odloženog plaćanja iz sopstvenih sredstava nego trošak licenciranja. Uostalom, na njihove cene (pa i marže) utiče i postojeće finansiranje odloženog plaćanja preko banaka. Naime, u većini slučajeva trgovci za robu koju su prodali na rate kreditnom karticom dobijaju od banke odmah celokupan iznos, uz diskont, pri čemu često ne nude nižu cenu za plaćanje gotovinom, tj. odjednom. To onda jasno vodi uprosečavanju cena, te subvencionisanju odloženog plaćanja od strane onih koji plaćaju odjednom. Na kraju, pored prethodno navedenog, postoje još dve činjenice koje jasno pokazuju da nema razloga za zabrinutost zbog troškova licenciranja trgovaca. Prva, licenciranje će biti obavezno samo za velike trgovce, jer je u nacrtu iskorišćena mogućnost da se od licenciranja (ali ne i od nadzora) izuzmu mikro, mala i srednja preduzeća. Drugo, trošak licenciranja je uglavnom jednokratan.
Što se tiče četvrtog pitanja, koje je zapravo i najzanimljivije, u kontekstu direktiva koje smo dužni da implementiramo, ukazujemo da Narodna banka Srbije ne želi da potpuno otvori i liberalizuje tržište potrošačkih kredita, kao što na primer planira da uradi Hrvatska s novim Predlogom zakona o potrošačkom kreditiranju. Naime, mi želimo da licenciramo i nadziremo trgovce koji u okviru svoje trgovačke delatnosti nude finansijske aranžmane radi podsticaja prodaje svojih roba i usluga, te da ih obavežemo pre svega na procenu kreditne sposobnosti i predugovorno informisanje korisnika, pa da u tom slučaju potrošači imaju ista prava kao i kada uzimaju kredit od banke (pravo na odustanak, prevremenu otplatu i sl.), ali ne želimo da dozvolimo da se trgovci mimo svoje osnovne delatnosti bave potrošačkim kreditiranjem, ili da bilo koji drugi subjekt koji nije finansijska institucija može da odobrava potrošačke kredite. S tim u vezi, uvodimo mere u vezi s neovlašćenim kreditiranjem, koje su propisane u Nacrtu zakona o kreditnim institucijama. Dakle, platforme o kojima govorite neće biti u režimu licenciranja u skladu sa ovim zakonom, osim ako se radi o subjektima koji prodaju svoju robu i usluge i za to odobravaju zajmove, odloženo plaćanje i sl.
Što se tiče petog pitanja, najpre nije jasno, a kako smo prethodno i naveli, otkud dovoljno finansijskih sredstava malim trgovcima da sami finansiraju odloženo plaćanje. Čak i sada, ako neko od tih malih trgovaca i nudi plaćanje čekovima, trgovac najčešće od svoje banke odmah dobije likvidna sredstva, uz diskont. Kako smo rekli, licenciraće se samo veliki trgovci, koji će najčešće i imati kapacitete da iz svojih sredstava finansiraju odloženo plaćanje. Treće, kako smo prethodno pokazali, kada se radi o domaćim trgovcima, oni uglavnom ne nude samostalno odloženo plaćanje, već i sada to uglavnom rade preko banaka.
Efikasan nadzor u prekograničnom okruženju otvoreno je pitanje i za supervizore iz velikih zemalja članica Evropske unije, pa i samu Evropsku uniju u delu gde postoji njena direktna nadležnost. Mnogi veliki digitalni servisi koji su na tržištu Evropske unije nudili BNPL proizvode ili npr. brze kredite, bez procene kreditne sposobnosti u „nejasnoj regulatornoj zoni odgovornosti”, u međuvremenu su se licencirali kao banke ili institucije elektronskog novca. Ono što treba razumeti jeste da Evropska unija putem CCD2 uvodi obavezu za onog ko u određenoj državi članici nudi BNPL da mora da primenjuje pravila iz te direktive (procena kreditne sposobnosti, pravo na odustanak, ograničenje kamatnih stopa, itd.), a državama članicama je ipak ostavljeno da odluče da li će dozvoliti nefinansijskim institucijama da se bave potrošačkim kreditiranjem, te ako dozvole, kakvi će biti uslovi za licencu.
Inače, imajući u vidu, s pravom i na vreme, vašu zabrinutost šta bi moglo da se dogodi u vezi s načinom naplate provizije od banke, treba ukazati na ono što se odavno već dugi niz godina događa, a o čemu se retko čuje bilo šta u javnosti. Naime, agencije za posredovanje (koje se trenutno najčešće javljaju i u ulozi kreditnog posrednika) najčešće uzimaju proviziju za prodaju nepokretnosti i od kupca i od prodavca (oko 2% od svakog). Bilo bi zanimljivo da se u medijima čuje i za ovu zabrinjavajuću praksu, posebno imajući u vidu da je s pravom npr. u Hrvatskoj takva praksa zabranjena.
Kabinet guvernera
