02.07.2026.
Питања: Како ће Народна банка Србије у пракси контролисати да саветници о дугу и кредитни посредници заиста не узимају провизије од банака преко повезаних лица или offshore holding компанија или на неки други начин фактички наставе да функционишу као продужена рука банака? Ако је предвиђено да саветници о дугу и кредитни посредници провизију могу наплаћивати искључиво од клијената, да ли Народна банка Србије сматра да је тржиште Србије довољно финансијски писмено и спремно да плаћа директно из свог џепа накнаду за ове саветодавне услуге, и да ли то може угрозити економску одрживост и развој ових нових делатности? Да ли Народна банка Србије има процену колико трговаца у Србији тренутно финансира купце из сопствених средстава и како ће трошкови лиценцирања утицати на њихову ликвидност и марже? На који начин ће се нови закон примењивати на стране и домаће финтек платформе које нуде опцију „купи сада, плати касније”, и да ли ће оне морати да се региструју као небанкарске финансијске институције у Србији? Да ли ће нови режим довести до тржишне предности великих малопродајних ланаца који имају капацитет за лиценцирање у односу на мале трговце који не могу да носе регулаторне трошкове? Да ли Народна банка Србије очекује да ће већина трговаца који данас нуде одложено плаћање прећи у модел кредитног посредовања банака, чиме се фактички учвршћује улога банака као јединог извора потрошачког финансирања? Како Народна банка Србије планира да обезбеди ефикасан надзор над трговцима који нуде финансирање у дигиталном и прекограничном e-commerce окружењу, где је идентификација правног лица и модела финансирања често отежана?
Одговор: Пре него што одговоримо на појединачна питања, важно је да имате у виду да је нацрт измена и допуна Закона о заштити корисника сачињен из два разлога. Први је потпуно усклађивање домаћег правног оквира у вези с кредитима потрошача с Директивом о хипотекарним кредитима (Mortgage Credit Directive – MCD) и Другом директивом о потрошачким кредитима (Consumer Credit Directive – CCD2). Други, да се то усклађивање искористи да се пре свега уреди тржиште кредитног посредовања. Када се ради о остваривању првог циља, а имајући у виду ваша питања, потребно је да имате у виду, и то треба отворено рећи, да је маневарски простор и земаља чланица, а посебно земаља кандидата веома сужен. Наиме, иако је некад преовладавао став да је, за разлику од уредби (regulations) које се непосредно примењују, сврха директиве да се кроз националне прописе правила прилагоди околностима у конкретној држави чланици, такав став је у пракси доводио до великих разлика, те је нарушавао иманентан циљ сваке директиве – успостављање јединственог тржишта. Отуда се и кроз одредбе самих директива оставља све мање слободе за државе чланице у погледу начина њихове имплементације. Другим речима, могли бисмо у шали, али и збиљи, рећи да је за многа питања која сте поставили, адреса Европска комисија. Оно што грађани, а посебно бар стручна јавност мора да разуме, јесте да примена права Европске уније има своје лице и наличје, те да чланство у њој, има своју цену, између осталог и у делимично ограниченом законодавном суверенитету, што онда може сузити могућност прилагођавања регулативе тржишним условима конкретне државе.
У сваком случају, Народна банка Србије још увек анализира тржиште, а пре свега тржиште кредитног посредовања (број, врста и начин рада посредника, однос с банкама, висина провизија, учешће одобрених кредита преко посредника у укупној суми, учешће посредничких кредита у NPL-у, итд.), тако да ће нацрт свакако претрпети измене пре слања Европској комисији и доцније Народној скупштини. Иначе, сврха јавне расправе и јесте да након ње нацрт претрпи измене као резултат те расправе, а што су те измене веће, то је та јавна расправа била отворенија и сврсисходнија.
Што се тиче Вашег првог питања, указујемо да Народна банка Србије у досадашњој пракси контроле банака није дозвољавала ни много мање очигледне покушаје изигравања прописа, па свакако не би дозволила ниједан овакав очигледан пример. Просто, у области заштите корисника степен извесности кажњавања банке у случају откривања таквих неправилности (уз могућност објављивања неправилности и казне у јавности) толики је да је ризик таквог поступања за банку исувише висок да би себи дозволила такав начин поступања, и то само ради прикривања провизије посредницима.
Заправо, дефиниција везаног и невезаног посредника, која се бар у случају посредовања код стамбених кредита, мора преузети из Хипотекарне директиве, доводи до тога да посредник који, примера ради, има закључен уговор с више од три, четири банке (већина на тржишту – категорија из дефиниције из Хипотекарне директиве коју ће у пракси бити тешко примењивати, али која се не може мењати) упада у категорију невезаног посредника. Један број држава чланица је онда за ту категорију прописао (нпр. Португалија, Хрватска) забрану узимања провизије од кредитора, како би се спречио сукоб интереса. То је онда довело до тога да су ти посредници оснивали више (повезаних) привредних друштава како би свако посредовало за групу банака које не чине већину, те како би остале у категорији везаних посредника и тако провизију узимале од банака. Због тога је Народна банка Србије, и пре него што је добила коментаре неких од учесника на тржишту, и сама дошла до истог закључка, а то је да иако је идеја у теорији добра, у пракси је неодрживо очекивати да корисник плати кредитном посреднику (на тржишту су то углавном агенције за некретнине и инвеститори) поред провизије за посредовање у куповини некретнине и провизију за повезивање с банком (обично од 0,5–1%). Зато је готово извесно да ће се у том делу нацрт изменити и дозволити и невезаним посредницима (посредници који не раде у име и за рачун банке и који корисницима нуде кредите различитих банака које чине већину на тржишту) да наплаћују провизију од банке, с тим да онда не могу да било шта наплате од корисника, осим евентуално провизије за посебне саветодавне услуге.
У оквиру одговора на прво питање, дат је и одговор на друго, с тим да је овде потребно само да прецизирамо да треба правити разлику између саветодавних услуга и услуга саветовања о дугу. Идеја је да саветодавне услуге, поред давалаца кредита, могу да пружају и кредитни посредници (одређене врсте, не нужно сви) који су привредна друштва. С друге стране, услуга саветовања о дугу је намењена корисницима који су већ у проблему са отплатом кредита и генерално у великим дуговима, а ту услугу ће моћи да пружају и удружења (за заштиту потрошача), добротворне организације и сл. Ипак, примена института саветовања о дугу одложена је на дужи период, док и сама Европска унија не дефинише прецизније оквире за ову услугу.
У вези с вашим трећим питањем Народна банка Србије тренутно не располаже подацима колико трговаца који су регистровани у Србији пружа кредитне услуге, у виду зајма и одложеног плаћања из својих средстава. Један од разлога за то је и тај што је према важећим прописима надзор над трговцима који нуде такве финансијске аранжмане, који се тренутно у тим прописима означавају као финансијске погодбе, у надлежности Министарства за унутрашњу и спољну трговину. У сваком случају, формално посматрано одложено плаћање код трговаца најчешће се финансира путем дебитних и кредитних картица на рате и чековима. Једино се чекови, и то ако се посматрају одвојено од Закона о чеку, могу узети као облик финансијске погодбе с трговцем. С друге стране, на тржишту се одскора оглашавају финансијски аранжмани према којима инвеститори нуде одложено плаћање дела (половине) цене некретнине на период од две године од усељења, што би примера ради био аранжман који би потпао под нов законски оквир.
Што се тиче утицаја трошкова лиценцирања трговаца на њихове цене и марже, на те трошкове и марже пре утиче само финансирање одложеног плаћања из сопствених средстава него трошак лиценцирања. Уосталом, на њихове цене (па и марже) утиче и постојеће финансирање одложеног плаћања преко банака. Наиме, у већини случајева трговци за робу коју су продали на рате кредитном картицом добијају од банке одмах целокупан износ, уз дисконт, при чему често не нуде нижу цену за плаћање готовином, тј. одједном. То онда јасно води упросечавању цена, те субвенционисању одложеног плаћања од стране оних који плаћају одједном. На крају, поред претходно наведеног, постоје још две чињенице које јасно показују да нема разлога за забринутост због трошкова лиценцирања трговаца. Прва, лиценцирање ће бити обавезно само за велике трговце, јер је у нацрту искоришћена могућност да се од лиценцирања (али не и од надзора) изузму микро, мала и средња предузећа. Друго, трошак лиценцирања је углавном једнократан.
Што се тиче четвртог питања, које је заправо и најзанимљивије, у контексту директива које смо дужни да имплементирамо, указујемо да Народна банка Србије не жели да потпуно отвори и либерализује тржиште потрошачких кредита, као што на пример планира да уради Хрватска с новим Предлогом закона о потрошачком кредитирању. Наиме, ми желимо да лиценцирамо и надзиремо трговце који у оквиру своје трговачке делатности нуде финансијске аранжмане ради подстицаја продаје својих роба и услуга, те да их обавежемо пре свега на процену кредитне способности и предуговорно информисање корисника, па да у том случају потрошачи имају иста права као и када узимају кредит од банке (право на одустанак, превремену отплату и сл.), али не желимо да дозволимо да се трговци мимо своје основне делатности баве потрошачким кредитирањем, или да било који други субјект који није финансијска институција може да одобрава потрошачке кредите. С тим у вези, уводимо мере у вези с неовлашћеним кредитирањем, које су прописане у Нацрту закона о кредитним институцијама. Дакле, платформе о којима говорите неће бити у режиму лиценцирања у складу са овим законом, осим ако се ради о субјектима који продају своју робу и услуге и за то одобравају зајмове, одложено плаћање и сл.
Што се тиче петог питања, најпре није јасно, а како смо претходно и навели, откуд довољно финансијских средстава малим трговцима да сами финансирају одложено плаћање. Чак и сада, ако неко од тих малих трговаца и нуди плаћање чековима, трговац најчешће од своје банке одмах добије ликвидна средства, уз дисконт. Како смо рекли, лиценцираће се само велики трговци, који ће најчешће и имати капацитете да из својих средстава финансирају одложено плаћање. Треће, како смо претходно показали, када се ради о домаћим трговцима, они углавном не нуде самостално одложено плаћање, већ и сада то углавном раде преко банака.
Ефикасан надзор у прекограничном окружењу отворено је питање и за супервизоре из великих земаља чланица Европске уније, па и саму Европску унију у делу где постоји њена директна надлежност. Многи велики дигитални сервиси који су на тржишту Европске уније нудили BNPL производе или нпр. брзе кредите, без процене кредитне способности у „нејасној регулаторној зони одговорности”, у међувремену су се лиценцирали као банке или институције електронског новца. Оно што треба разумети јесте да Европска унија путем CCD2 уводи обавезу за оног ко у одређеној држави чланици нуди BNPL да мора да примењује правила из те директиве (процена кредитне способности, право на одустанак, ограничење каматних стопа, итд.), а државама чланицама је ипак остављено да одлуче да ли ће дозволити нефинансијским институцијама да се баве потрошачким кредитирањем, те ако дозволе, какви ће бити услови за лиценцу.
Иначе, имајући у виду, с правом и на време, вашу забринутост шта би могло да се догоди у вези с начином наплате провизије од банке, треба указати на оно што се одавно већ дуги низ година догађа, а о чему се ретко чује било шта у јавности. Наиме, агенције за посредовање (које се тренутно најчешће јављају и у улози кредитног посредника) најчешће узимају провизију за продају непокретности и од купца и од продавца (око 2% од сваког). Било би занимљиво да се у медијима чује и за ову забрињавајућу праксу, посебно имајући у виду да је с правом нпр. у Хрватској таква пракса забрањена.
Кабинет гувернера
