28.02.2023.
Kome to smeta stabilan kurs?
Narodnoj banci Srbije se povremeno javi ljubazni penzioner koji prima penziju u devizama i negoduje što za svoje evre ne može da dobije 150 dinara za evro. Njega bi čovek mogao i razumeti – on ima svoj lični ugao gledanja i interesa. Ali kako razumeti one koji olako i površno predlažu odnos dinara prema evru kao da je to stvar pogađanja, pojedinačnog interesa ili lične volje?
Ekonomija, makroekonomska kretanja ipak zahtevaju ozbiljnost i celovito sagledavanje. I zato ozbiljnim argumentima i celovitom slikom još jednom o stabilnosti kursa.
Prošla, 2022. godina, ostaće svakako zabeležena u ekonomskim spisima, to je nesumnjiva činjenica. Ali ne kao godina u kojoj je Srbija zabeležila minus od 11 milijardi evra u robnoj spoljnotrgovinskoj razmeni, već kao treća u nizu godina u kojoj se ceo svet suočava s višedimenzionalnom krizom. Ono što je 2020. godine počelo svetskom zdravstvenom i ekonomskom krizom usled pandemije virusa korona, pa se nakon oporavka naredne godine pretvorilo u početak svetske energetske i inflatorne krize, u 2022. godini je u celom svetu dobilo razmere nezapamćene, barem u poslednjih nekoliko decenija – energetsko-geopolitičke i inflatorne krize. To je godina u kojoj je zbog višestrukih, u pojedinim momentima i deset puta viših cena energenata u odnosu na prosečne nivoe u periodu pre toga, ceo svet postao izložen globalnim inflatornim pritiscima. Interesantno je to kako autor teksta previđa ili propušta da istakne da je prošla godina bila drugačija od prethodnih, prvenstveno zbog toga što je izbio oružani sukob u Evropi, u kojem direktno ili indirektno učestvuju najrazvijenije zemlje sveta. Pri čemu je u pitanju sukob između dve zemlje koje su veliki proizvođači energenata, hrane i metala. I to su praktično osetile sve zemlje sveta – kroz visoke cene mnogih proizvoda, prvo sirovina, a onda i gotovih proizvoda. Pored toga, ukrajinska kriza se nije samo nadovezala na probleme koje su izazvale pandemija već i na energetsku krizu, koja je izbila nakon višestrukog povećanja karbonskih taksi od strane Evropske unije. Sve to autor teksta propušta da istakne.
Ovaj izostavljeni kontekst je ključan u objašnjenju toga zašto je Srbija zabeležila visok robni deficit – on se u celini može pripisati energetskom deficitu, koji je utrostručen u odnosu na prethodne godine, a gotovo u celini je posledica isključivo rasta svetske cene energenata (nafte, gasa i električne energije). Koliko se mora voditi računa o celini slike, a ne davati samo paušalne, nepotpune i neutemeljene izjave, govori i činjenica da je robni deficit samo deo ukupnih kretanja na tekućem računu, pri čemu se ne ističe saldo usluga. Takođe, nije zanemarljiva ni činjenica da je zbog izuzetno dobrih kretanja u okviru platnog bilansa od polovine 2022. godine, čitav tekući deficit bio više nego pokriven neto prilivom stranih direktnih investicija, osmu godinu uzastopno, što takođe doprinosi tome da Narodna banka Srbije i u tako turbulentnoj godini kakva je 2022. po osnovu intervencija doprinese rastu deviznih rezervi zemlje.
Ono što je vrlo bitno kada je platni bilans u pitanju jeste to da je tekući deficit u 2022. više nego u celosti bio opredeljen neto uvozom energenata. Inače, tekući deficit je u Srbiji u poslednjih desetak godina u proseku oko 80–90% opredeljen neto uvozom energenata, ali je ovog puta to bilo više nego u celosti. Tekući deficit je iznosio 4,1 milijardu evra, dok je neto uvoz energenata iznosio 5,3 milijarde evra (uvoz 6,8 milijardi evra; izvoz 1,5 milijardi evra). To praktično znači da je ostatak srpske ekonomije, kada se isključi energetika, napravio suficit na tekućem računu platnog bilansa u razmeni sa ostatkom sveta.
Ono što je posebno važno jeste to što je ovako visok uvoz energenata u velikoj meri bio opredeljen rastom njihovih cena:
Upravo to je i razlog zbog kojeg smo prilično sigurni da će se tekući deficit u srednjem roku smanjivati (jer ogromne cene energenata koje smo imali tokom 2022. nisu dugoročno održive).
I autor sam paradoksalno ističe priliv stranih direktnih investicija, priliv od turizma i rast izvoza IKT sektora, što i jesu rezultati ekonomske politike Republike Srbije. U svakoj od ovih privrednih grana, kao i kada je u pitanju prerađivačka industrija, koja čini najveći deo srpskog izvoza, država sve vreme aktivno radi na poboljšanju uslova poslovanja, između ostalog, i obezbeđivanjem stabilnosti, izgradnjom infrastrukture, skraćivanjem procedura, obrazovanjem radne snage itd.
Izjaviti da je robni deficit iznosio 11 milijardi evra, a da je pritom kurs ostao nepromenjen i to nazvati apsurdom, jednako je navodima da je temperatura vazduha –11 stepeni Celzijusa, a da nije pao sneg, već je sve mirno. Jednako je jer kao što ni ledena temperatura vazduha nije dovoljan uslov da pada sneg (iako mu svakako pogoduje), već mu doprinosi niz drugih faktora, tako ni sam robni deficit ne znači nužno pritiske na kurs niti njegove oscilacije – jer postoji niz faktora na strani ponude i tražnje za devizama koji utiču na kretanje kursa. I koji su uticali da se na nivou 2022. godine Narodna banka Srbije dominantno suočava s pritiscima ka jačanju dinara, a ne njegovom slabljenju.
Dok je od 2002. godine zaključno sa 2012. godinom, što je period od punih 11 godina, Narodna banka Srbije u svakoj godini morala da prodaje devize, prazni rezerve, a uprkos tome dinar je izgubio polovinu svoje vrednosti, od 2013. godine, računajući i aktuelnu, Narodna banka Srbije je u samo tri od ukupno 11 godina neto prodala devize, a u ostalih osam godina je svojim intervencijama neto kupovinom uvećavala devizne rezerve naše zemlje. To nikako nije pojedinačni slučaj koji se može izdvojiti, već primer kontinuiteta u odgovornoj monetarnoj i deviznoj politici, i ukupnoj ekonomskoj politici zemlje. Nakon što smo nasleđene nestabilnosti otklonili i zemlju stabilizovali, od 2017. godine priliv deviza je konstantno veći od njihovog odliva – pa je Narodna banka Srbije neto kupac deviza od 2017. u šest od sedam poslednjih godina (računajući i aktuelnu 2023. godinu). To ujedno izbija iz ruku i argument velikih oscilacija u deviznim prilivima. Onaj ko olako uzima za poređenje 2020. godinu i ističe je kao primer „česte” oscilacije priliva i odliva deviza, očigledno ne sagledava celinu slike. Ta 2020. godina bila je sve samo ne obična, ona je outlier, izuzetak, ekstrem svetskih i istorijskih razmera – godina u kojoj je svet stao zbog pandemije. I da, zahvaljujući činjenici da je u godinama pre toga (2017–2019) Narodna banka Srbije neto kupila 5 milijardi evra, imali smo čime i znali kako da očuvamo preko potrebnu stabilnost kursa. A kada smo je sačuvali, snažan devizni priliv, koji je započet pre 2020, nastavljen je i nakon nje – u većoj meri nego što je bila tražnja za devizama. Otuda i rezultat da u svakoj narednoj postpandemijskoj godini, Narodna banka Srbije i dalje svojim intervencijama uvećava devizne rezerve – i ne dozvoljava dinaru da ojača previše, a ne da ga „čuva nerealno jakim”. Koliko nizak kurs bi bio da Narodna banka Srbije nije intervenisala? Na osnovu čega se onda tvrdi da je dinar precenjen? Faktori koji kreiraju ponudu i tražnju za devizama na domaćem deviznom tržištu prate se detaljno svakodnevno i „situacija sa terena” pokazuje da se češće i više javlja potreba za intervencijama Narodne banke Srbije na strani kupovine deviza.
Dalje, stabilnost domaće valute nije cilj ni Vlade, ni Narodne banke Srbije. Cilj Vlade je životni standard građana, zdrav privredni rast, izvesnost poslovanja, stabilan poslovni ambijent u kojem i domaći i strani investitori ulažu i ostvaruju profit. Ciljevi Narodne banke Srbije su stabilnost cena i finansijskog sistema. Stabilnost kursa je važan stub za realizaciju prethodnih ciljeva, što je posebno značajno u našoj ekonomiji i naročito važno u ambijentu preovlađujuće uvozne inflacije. Čak su se i zemlje Evropske unije koje su zadržale svoju valutu u ovoj krizi opredelile za pojačano intervenisanje na deviznom tržištu ili su se, puštajući valutu da oslabi, suočile s još značajnijom inflacijom. Ako se navodi da je kupovna moć dinara oslabila za procenat međugodišnje inflacije, onda treba navesti i koliko je oslabila kupovna moć forinte, rumunskog leja, češke krune ili poljskog zlota – zemalja iz našeg okruženja u kojima je inflacija bila i iznad inflacije u Srbiji, a u pojedinim zemljama inflacija je preko 20%. Isto tako bi trebalo u kontekst staviti i da je kupovna moć evra opala različito u različitim zemljama zone evra – u baltičkim zemljama i preko 20%. Tek tako možemo imati celinu slike, znati da je ceo svet suočen sa istim problemom.
Nije ni, u najmanju ruku, korektno govoriti o nepoverenju građana u sopstvenu valutu i na taj način podrivati to poverenje. Dinarska štednja kontinuirano raste, a povećano je i njeno učešće u ukupnoj štednji, kao i rokovi na koje građani štede u dinarima. Štaviše, dinarska štednja je pokazala otpornost na najtežem testu u novijoj istoriji – a to su okolnosti globalne neizvesnosti nastale po izbijanju krize u Ukrajini. Činjenica je da dominantan udeo u ukupnoj štednji u domaćim bankama ima devizna štednja. Činjenica je međutim da je to odluka štediša kojima Narodna banka Srbije već deceniju ukazuje na to da je i u dugom i u kratkom roku isplativije štedeti u domaćoj valuti. Ipak je izbor ulaganja na svakom pojedincu i mora se poštovati. Očigledno je ožiljak teških vremena koja su za nama, kada smo se suočavali s visokom i volatilnom inflacijom onda kada ostatak Evrope i sveta nije, kao i sa slabljenjem valute kada to drugi nisu imali – toliko dubok da je potrebno još vremena za strukturne promene i na ovom frontu. To ne menja činjenicu da stabilnost kursa nema alternativu i da donosi korist svima. Svaki stanovnik Srbije, bilo u svojstvu običnog građanina ili u svojstvu privrednika, to oseća. A ta stabilnost odgovara i samom autoru i svima onima koji u nju prstom upiru. Svi osećaju koristi te stabilnosti – po lične budžete, po porodice, po zajednicu i državu u celini, samo to javno neće da priznaju.
Kabinet guvernera
